Повратак у свет
Четворица добровољаца који су у Уранополис стигли аутомобилом, а потом глисером директно у Крумицу, пожелели су да посете Пантелејмон, па нас је настојатељ све скупа поново послао у руски манастир. На Крумици смо провели осам дана, од чега смо радили свега шест, јер на Спасовдан и у недељу нисмо ишли у виноград. Опраштамо се и фотографишемо са оцем Никодимом, који свима гура новчанице у руке, да нам се нађе за пут. Потом нас вози до пристаништа, све нас искрено, братски грли, пожелевши нам срећан пут.
Враћамо се у Пантелејмон брзим глисером са клима уређајем и меким седиштима. Осим великих ферибота који саобраћају свега неколико пута на дан и који, осим путника, превозе моторна возила, постоје и глисери који имају свој ред вожње. Са њима се лако стиже на одредиште, јер плове много брже, иако стају у малим лукама скитова и метоха, где велики трајекти не могу да пристану. Зато је карта за глисер нешто скупља и кошта петнаест евра, за разлику од карте за ферибот која кошта девет евра.
Поново нас дочекују у гостопримници и распоређују по собама. Ја се смештам у исту собу, на исти лежај, као и пре осам дана. Потом следи вечерње, вечера, акатист Пресветој Богородици, устајање у 4 часа, јутрење, литургија, ручак, целивање моштију Светог Пантелејмона…
Онај новац добијен у Крумици трошим у манастирској продавници. Не желим да га носим кући, јер сам дошао да радим бесплатно. Иначе, новац на Светој Гори не значи много. Свуда ћете добити тањир боршча или сочива, комад хлеба и чисту постељу. Можете лако да зарадите новац, можете лако да га потрошите, јер је све скупо, али не морате, чак, ни да га имате уз себе, јер су на Светој Гори све основне потрепштине сасвим бесплатне. А оних луксузних и непотребних је сасвим мало.
Сећам се како сам 1998. године, када сам по први пут походио Хиландар, пре укрцавања на брод пронашао на доку у Јерисосу новчаницу од пет хиљада драхми. Био сам студент и једва сам скупио новац за путовање, а о неком великом џепарцу није било ни говора. Ипак, без размишљања сам сав тај новац потрошио у хиландарској продавници. Јер, шта ће ми паре на Светој Гори, кад је све што је човеку потребно – бесплатно, а непотребног ионако нема у понуди.
Сутрадан смо се укрцали на брзи глисер за Уранополис. Повратком у свет, вратили смо се старим навикама, слабостима и задовољствима. У Јерисосу смо се купали три сата, радујући се попут мале деце. На повратку смо изнова посетили Каково, где су нас опет угостили ципуром, хладном водом, кафом и ратлуком. Ко је заборавио да купи сувенире у неком од светогорских манастира, имао је прилику да потроши преостали новац у каковској продавници. У Ставросу смо потом јели и пили, кушајући укусе и мирисе којих смо били лишени претходне две недеље. Тако су се наши животи полако враћали у безбрижну раван свакидашњег људског пада.
Петнаест дана проведених без светских вести и гласина, телевизије, радија и новина, уз свакодневну молитву и физички рад, било је рајско искуство, за које се сви искрено надамо да ћемо га кад-тад поново искусити.
Лагао бих када бих рекао да сам, боравећи две недеље у врту Пресвете Богородице, доживео некакво откривење или просветљење, али свакако јесам учврстио веру. Више не верујем само у то да Бог постоји, већ знам да нас све безгранично воли, попут свог Јединорођеног Сина. Света Гора сведочи о томе, ко има очи да види, и ко има уши да чује…
КРАЈ СЕРИЈАЛА
