Маjка свих страсти и отац свих поремећаја: гордост и нарцизам

Нарцизам и гордост, иако припадају различитим појмовним световима – један психологији, други теологији – у својој суштини показују дубоку сродност. Оба појма описују преувеличану усмереност на сопствено „ја“, неспособност или одбијање да се препознају границе и другост, као и разарајуће последице по заједницу. Док психологија нарцизам третира као поремећај личности, теологија гордост препознаје као изворни грех и „мајку свих страсти“. Упоређивањем ова два угла добија се целовитија слика човекове унутрашње борбе између смирења и самоузношења.

У клиничкој психологији, нарцисоидни поремећај личности (Narcissistic Personality Disorder – NPD) дефинише се кроз карактеристике као што су претерано осећање сопствене важности, трајна потреба за дивљењем, фантазије о неограниченом успеху и моћи, као и недостатак емпатије. Нарцис тежи да у свему буде центар пажње, често манипулише другима ради потврде сопственог ега, а када не добије очекивано дивљење реагује гневом или презиром.

Иако савремена психијатрија ово сагледава као дисфункционалан образац личности, последице нарцизма нису само индивидуалне већ и заједничке. Нарцисоидна личност у заједници производи сукобе, страх и разарање односа. Управо ту се сусреће са теолошким описом гордости.

У хришћанском богословљу, гордост је најтежи и првородни грех. Пад Луцифера из небеских висина догодио се због гордости: „И рече у срцу своме: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој… бићу као Вишњи“ (Ис 14,13–14). Исти корен препознајемо и у паду првих људи: „Бићете као богови, знајући шта је добро, а шта зло“ (Пост. 3,5).

Господ Исус Христос је у Јеванђељу више пута разобличио гордост и нарцисоидно самоузношење фарисеја: „Како можете веровати кад примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?“ (Јн 5,44). У Причи о фарисеју и царинику (Лк 18,9–14) Господ је јасно показао да гордост уништава молитву, док смирење доноси оправдање: „Свако који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк 18,14).

Свети Оци доследно виде гордост као „корен сваког греха“ (Св. Јован Касијан), а Свети Јован Лествичник каже: „Гордост је одрицање од Бога, мајка осуде и изгнанство из раја.“

Када се клинички опис нарцисоидног поремећаја упореди са теолошким описом гордости, уочава се готово потпуно поклапање у суштини. Нарцис је окренут себи, жуди за дивљењем, неспособан је за емпатију и љубав. Горд човек пак себе ставља у центар света, презире друге и уместо Бога ставља сопствени „ја“.

Разлика је у перспективи:

Психологија нарцизам тумачи као поремећај личности са социјалним последицама.

Теологија гордост разуме као духовну болест која прекида заједницу човека са Богом и са ближњима.

Ипак, исход је исти: разарање личности и заједнице. Као што Јеванђеље каже: „Сваки дом или град који се раздели сам у себи, неће опстати“ (Мт 12,25). Нарцисоидна личност и горди човек деле заједничку судбину – унутрашњу празнину и спољашњу изолацију.

Психолошке шеме и духовне страсти код суицидних људи: дијалог између савремене клиничке психологије и „Лествице“ Св. Јована Лествичника

Историјски пример римског цара Нерона показује јасну везу психолошког нарцизма и теолошке гордости. Његова опседнутост сопственим уметничким талентом и жељом за дивљењем довела је до трагичних последица по народ и државу. Психолошки, он је типичан нарцис; теолошки, отелотворење гордости која разара заједницу.

И у савременом свету, личности са нарцисоидним структурама – било у политици, медијима или чак у верским заједницама – показују исти образац: тражење славе од људи, а не од Бога (уп. Јн 5,44). То је управо оно на шта је Христос упозоравао као на највећу опасност за духовни живот.

Нарцизам у клиничкој психологији и гордост у теологији две су стране исте стварности: затворености човека у себе. Оба појма указују на одсуство смирења, емпатије и љубави. Јеванђеље нам показује пут исцељења: „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт 11,29).

Терапија нарцизма психолошким средствима и лечење гордости духовним путем сусрећу се у једној истој тачки: у потреби да човек напусти самозатвореност и отвори се за Другога – за ближњег и за Бога. Јер, како каже апостол Павле: „Љубав не тражи своје“ (1. Кор. 13,5). То је најдубљи одговор и психолошкој и духовној болести самоузношења.