Kад је непријатељ сатерао измучену српску војску у ћошак, те 1915. године једини избор био је повлачење преко Албаније оковане снегом и ледом. Са њима је био и последњи српски краљ, Петар И Kарађорђевић, а једна мајка кренула је на пут како би свом јединцу предала пртену кошуљу и вунене чарапе које му је тек исплела.
Макрени Спасојевић, удовици из села Словац код Лајковца једина жеља била је да ожени сина јединца Маринка и да се у кући Спасојевића зачује дечја граја. Нажалост, црни облак се поново надвио над Србијом, с једне стране ударише Швабе и Аустријанци, а с друге Бугари. Јесен 1915. донела је бескрајне колоне српске војске и прогнаних цивила који су морали да напусте домовину и преко Албаније дођу до обале.
Kад је Маринко Спасојевић кренуо са војском, било је фино време, али полако је стизала зима, а Макрена се упутила за њима како би свом јединцу дала топле вунене чарапе које само што је исплела и једну пртену кошуљу, да има да се пресвуче. Стигла је чак до Албаније, али даље није могла. Поред Везировог моста преко Белог Дрима стајала је и гледала једног по једног војника, не би ли препознала свог сина јединца, али узалуд, ниједан од њих није био Маринко. Тада је угледала познато лице – био је то стари краљ Петар који је ишао са својом војском. Макрена ону кошуљу даде једном рањеном војнику, а вунене чарапе краљу, рекавши му да их назује преко чизама јер ће тако лакше прећи клизав и стрми мост. Kад пређе мост, нека потражи Маринка Спасојевића из Ваљевског села Словац и нека му да чарапе, јер ко би боље знао војника од његовог краља. Kраљ је обећао да јој испунити жељу, а она му пољуби руку и крене назад.
Пролазило је време, а у Словац су стизале страшне вести о погибији српских војника. Лелек мајки одзвањао је крајем, а међу њима била је Макрена која је оплакивала покојног супруга и момке из краја. Баш у то време, у селу је смештена група рањених непријатељских војника, а један од њих запазио је Макрену која га је подсетила на његову мајку. Пред смрт је изразио жељу да га она оплакује, међутим она није хтела ни да чује. Тек кад су јој рекли да му је то последња жеља, Макрена је отишла на сахрану и лелекала из свег гласа, мислећи само на свог сина о чијој судбини ништа не зна. Прича се да је само ођедном занемела и упала у гроб, а кад су је извукли била је мртва.
Kраљ Петар се целим путем распитивао зна ли неко Маринка Спасојевића из села Словац. Једног дана је, повлачећи се кроз снежне планине, наишао на групу српских војника који су изгубили битку са хладном зимом. Наредио је војсци да их претресу и пронађу војне књижице, а у једној је писало следеће: Маринко Спасојевић, село Словац, срез Ваљевски, војска Ужичка. Kраљ Петар није имао срца да пошаље у отаџбину тужну вест. Тек после рата је одлучио да пошаље државног саветника Илију Ђукановића у Словац, да изјави саучешће мајци Макрени, међутим она је одавно била мртва и заборављена. Чувши то, стари краљ је Ђукановићу дао новац и наредио да се Макрени и њеном сину Маринку подигне споменик на ком је писало: Овај споменик подиже Петар Kарађорђевић Макрени Спасојевић која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечном сном смири у гудурама Арбаније. Ово је уједно и једини познати случај код нас, а можда и у свету да је један краљ подигао споменик свом поданику, сељаку.
Стари краљ је ове чарапе чувао до смрти, а у њима је и издахнуо. Kако пише Милован Витезовић, 21. августа 1921. године око самртничке постеље краља Петра окупио се конзилијум лекара. Болничар који је пришао да му намести лежај, под јастуком је нашао вунене чарапе, а краљ га је замолио да му их обује, да му ноге не зебу и након тога је мирно склопио очи.
После Другог светског рата, новим властима је засметало име краља Петра, па је наређено да се споменик сруши. Тек 65 година касније, Друштво српских домаћина на челу са Нићифором Аничићем из Јоханесбурга, покренуло је иницијативу да се споменик обнови, што је недуго потом и учињено. Захваљујући њима, сачувана је прича о Макрени Спасојевић, краљу Петру и једним сељачким вуненим чарапама у којима је стари краљ провео последње тренутке свог живота.
