Верујем да дубоко у нама,
дубоко, најдубље,
битишу саздајне честице доброг.
Као што верујем
и да високо изнад нас,
сасвим високо, неко све види…
Говоримо о скромности, као врлини.
А њен ореол и окриље је захвалност.
Из захвалности се рађају најлепше струне људске душе.
Тај рајски врт,
никакви гени, утицаји, ситуације
не могу да уруше.
Захвалност, ако те научи отац,
ако ти примером својим покаже мајка…
Имаће неслућено огранака.
На сваком путу, на свакој стази живота и животног окрајка.
Верујем да из захвалности ничу добри људи.
Јер материца захвалности је и вера.
Захвалан си на новом дану,
на руци пруженој,
и што је на столу вечера.
Тужна сам,
због оног, ко у себи захвалност, као благо пронашао није…
Он и не зна да носи ненајављену и врлетну клицу трагедије.
Захвалност је у добру, на крсту, молитви…
На куполи, светковини и крипти.
У невином осмеху детета
у чистим очима мачета и пса.
Само код човека је упитна…
Верујем да дубоко у нама,
дубоко, најдубље, живи добро.
Чедност, јача и моћнија од зла.
А мајка свег доброг је захвалност.
Као прапочетак.
Као светиња.
