Лазар Пачу учио је да лечи људе, али је у српској историји остао много упамћенији као политичар и генијални министар финансија који је у чак три мандата “заврнуо” државне славине и свима – од обичног службеника до краља показао да нико не сме да завуче руку у буџетску кесу и узме кад и колико му затреба.
Неки ће рећи да је тврдичлуком ушао у легенду. Истинитије би било истаћи да је у ондашњој Србији у којој је било нормално да се приватно и државно мешају и често схватају као једно те исто, био први који је ставио тачку и свима, па и самом краљу Петру рекао – нема пара и не може!
Доктор који је “излечио” српске финансије
Лазар Пачу је рођен у Чуругу у Бачкој 1. марта 1855. године у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Новом Саду и уписао студије медицине у Цириху. Управо ту је упознао људе за које ће га судбина везати до краја живота – будуће руководство Радикалне странке – Николу Пашића, Перу Тодоровића и Перу Велимировића.
Пачу је окончао студије медицине у Берлину и докторирао тезом о реуматским обољењима. У Београду је отворио лекарску ординацију и потпуно се посветио послу. Међутим, политика га је увек привлачила, па је учествовао у оснивању Народне радикалске странке 1881. године и постао члан главног одбора.
Kада је радикална влада 1889. национализовала монополе дувана и соли, Лазар Пачу је, право из ординације, постао управник државних монопола. Након тога био је и комесар Народне банке и директор Београдске задруге.
Након Мајског преврата и смене династија 1903. радикална странка доводи Лазу Пачуа на место министра финансија и ту ће он остати у три периода – јануар 1904 – мај 1905, април 1906 – јануар 1908. и август 1912 – октобар 1915. године.
Шкртица без премца
Под управом Лазара Пачуа српски буџет је брзо растао. “Гос’н Лаза”, како су га звали Београђани, без компромиса је водио државну касу не попуштајући никоме и никада.
Нема зајма ни за краља
Лаза Пачу је остао запамћен, по неколико анегдота, као шкрт министар финансија. Прича каже да је тако једном, краљу Петру који је требало да уда ћерку хитно било потребно 200.000 динара. За помоћ се обратио Лази Пачуу, “свом” министру финансија.
Kраљ је хтео да потребну суму из државне касе добије одмах, а да му се она после одбија месечно од плате. Овај предлог Пачу је глат одбио!
Иако у овој области потпуно самоук, Пачу је успео да изведе Србију из тешког Царинског рата са Аустроугарском, а убрзо је и отворио нова тржишта за нашу робу у Белгији, Немачкој, Француској, па чак и у Египту! Обрт спољне трговине повећан је сто одсто.
У време балканских ратова, постигао је још један преседан – иако је држава била у рату, буџет не само да је био стабилан већ није забележио дефицит!
Нешто слично се поновило и током Првог светског рата. Земља је била окупирана, држава разорена, а народ и влада у расејању, али је динар био и остао – стабилан!
Предлог Лазара Пачуа, да се вредности Народне банке, још пре аустроугарског ултиматума 1914. преселе на сигурно место, био је кључан и спасао је Србију од банкрота. Тако је, преко Kрушевца и Солуна у Марсеј у Француској, где се налазило седиште Народне банке за време рата, склоњено злато у вредности од 57 милиона динара.
То злато послужило је као гаранција за издавање новчаница током Првог светског рата. Омогућило је и Србима у избеглиштву да, уз одређену потврду, мењају динар за друге светске валуте.
И смрт му је ушла у легенду
Здрава економија, добра златна подлога и вера народа у сопствену валуту… све ово била је заслуга Лазара Пачуа, а чак и његова смрт препричавала се као анегдота.
Наиме, Пачу је умро изненада 12. октобра 1915. у 60. години живота. Прича каже да се налазио у Врњцима када је чуо да је министар војни закључио зајам у Енглеској без његовог знања.
– Са нашом уставношћу је готово! – узвикнуо је Пачу, ухватио се за срце у умро.
Или, тако бар прича каже.
Историјски забавник
