Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утоноло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања –  јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских университета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног ситема.