Лингвокултурема: „Што није срамота није ни грехота“, представља јасну потврду неодвојиве везе појмова греха и стида. Стидети се, значи поседовати свест не само о својој плотској већ и о вишој – духовној природи. Нормалан човек, напомиње В. Соловјoв, не стиди се због тога што је телесан, што има овакав или онакав облик тела, главе, носа, или због свега оног у себи што је заједничко „са каменом, дрветом, комадићем метала (…) Предмет стида је само она сфера нашег телесног бића која се непосредно дотиче духа”.
„Када су мушкарац и жена у потпуности припадали једно другом, стид је био незамислив (…) Материјализовани духовни раскид тражи покривало. Чисти извор постојања, тајна, претвара се и израђа у скривање (…) Само невин не зна за стид”. Занемаривши накратко контекст из којег Евдокимов изводи свој закључак, исто тако можемо рећи да невин понајпре и зна за стид. Такав је резултат најновијег, асоцијативном техником проведеног, истраживања Р. Драгићевић сходно којем „Стид осећа 1) дете, 2) девојка, 3) девојчица. Очигледно је да се на основу ових одговора не може прецизирати ситуација прототипичног стида, али се може запазити да то осећање, у свом прототипичном виду, прати недужне, невине и слабе, и да се везује за неке безазлене ситуације”.
Морално начело стида које укључује осећање поноса те дуга према народу, владару и Богу а које надвладава сваки, па и онај прихватљиви (са становишта психијатара и психолога) – биолошки страх, једна је од кључних порука епског стваралаштва Срба. Узалуд се, уочи Косовског боја, цар Лазар повинује Миличиној молби да од девет Југовића остави бар „jедног брата сестри од заклетве”, јер први од њих, Бошко Југовић (а исто ће поступити сва остала браћа, па ни слуга Голубан, поред свих препрека, неће одолети унутрашњем захтеву да се придружи ратницима) сестри одлучно одговара: Иди сестро, на бијелу кулу; / А ја ти се не бих повратио, / Ни из руке крсташ барјак дао, / Да ми царе поклони Крушевац; / Да ми рече дружина остала: / „Гле страшљивца Бошка Југовића: / Он не смједе поћи на Косово / За крст часни крвцу прољевати / И за своју вјеру умријети”.
Средњовековна пословица каже: Човек је дотле добар док се не поплаши за своју кожу, а Његош, опет: Страх животу каља образ често; / слабост’ма смо земљи привезани.
Цитирана пословица недвосмислено саопштава да добро, уколико оно то јесте, не сме бити потиснуто страхом, другим речима, наводно добро које устукне пред егзистенцијалним страхом не може се ни назвати добром. Истинско састрадање с другим, које је једна од најважнијих одредница добра, и које је увек удружено са стидом и страхом Божјим, по правилу надвладава сваки психолошко-социјални страх.
Стид и страх су, дакле, два међусобно искључујућа механизма која управљају људском егзистенцијом. Превладавање једног или другог одлучујуће утиче на духовну оријентацију појединаца и друштвених заједница будући да стоје у нераскидивој вези или представљају исходишта низа других вредносних оријентира одређене културе, као што су већ поменути савест, састрадање, домовина, аскетизам, затим, патња, грех, кривица итд., односно свега што представља негативну супротност овоме. Изузетак, како је већ поменуто, представља дете које је, према истраживачком налазу Р. Драгићевић, „прототипични носилац неких базичних емоција” и код којег се страх и стид редовно преплићу.
Ако би се, сходно Лотмановој иницијативи, спровело типолошко разврставање култура на темељу норми које је срамно прекршити и норми које се поштују из страха, место средњовековне Србије несумњиво би било међу оним културама чије су вредности детерминисане стидом као посебно негованим моралним начелом. Колико је оно остало неокрњено у дугом периоду ропства опет најбоље посведочава језик.
Општи утисак о карактеру косметских Срба, чак и у сасвим површном сусрету са њима, ни данас се неће разликовати од оног који је, пажљиво их посматрајући, стекао Нушић пре више од сто година. Озбиљност, изостанак смеха, поготово агресивно-вулгарног кикотања, уз гостољубивост и несумњив осећај за милосрђе уочљиве су особине овог дела српског народа, а исто се може рећи за највећи део староседелачке муслиманске популације. Осим тога, косметски су Срби (таман као и Словени других вероисповести, посебно Хрвати у Летници и Јањеву), у односу на своје сународнике из неких других крајева, далеко мање склони псовци, барем оној најгрубљој. Осећање стида код централног типа уопште, Цвијић је описао као „слично ономе код жена динарског типа” које се „овде не тиче само љубавних осећаја, већ се уноси и у цео њихов живот и показује се у снебивању, бојажљивости и плашњи од одговорности”. Јер, наводи даље Цвијић уз подсећање на књижевне ликове Б. Станковића, „под утицајем извесних прилика поменуте уздржљивости намах нестаје: љубавни занос се показује јавно и са необузданом чулношћу”.
Намеће се, дакле, питање у којој мери поменута озбиљност представља продукт хришћанског дисциплиновања душе и тела а у којој је последица перманентне животне тегобе, колико је изостанак смеха израз поимања његове греховне природе а колико показатељ психичке тескобе и неповерења, те да ли је стидљивост манифестација на напред предочени начин схваћеног датог моралног начела или је у њој и делић садржаног у, прилично усамљеној, пословици Где нема страха нема ни стида. Ова је у потпуној супротности са већином пословица које се односе на стид а које су међу најбројнијим у корпусу српских паремија. Већина попут оних које је још Вук забележио: Вода свашта опере до црна образа, Где је стида, ту је и поштења, Ко има образа има и душе, Ко изгуби срам људски, изгуби и страх Божји несумњива су потврда да је реч о народу „интелигентне психологије” који је, и без упућености у поменуте филозофске, теолошке и сл. оцене и судове, исте и поимао и на најлепши начин исказао. Од оних забележених на Косову и Метохији поменућемо: Вода све пере, али црн образ не може, Образ нема више од два прста, али више вреди од два света, и приметити релативну бројчану скромност фразема и пословица које се односе на ову сферу. Властито поимање стида косовскометохијски Срби су, међутим, исказали у питалицама: Питали старога човека: – Шта је најскупље на свету? – Част и образ, или Питали старога човека: – Шта је најцрње на свету? – Срамота. С друге стране, ту и тамо се бележе и они паремиолошки искази који указују на извесно реинтерпретирање концепта стида. Док, на пример, пословица Страх образа нема представља, стварношћу изнуђену, просту констатацију, дотле оне попут Страх лојзе чува или Мала срамота, али чиста работа садрже лагани отклон од постојећих моралних норми, при чему је свест о томе још увек присутна. Уочљивије показатеље „малаксавањa” стида пред страхом од насиља, сиромаштва итд., али и као последицу угледања на животне норме османлија, на Косову и Метохији под туђинском влашћу срећемо у сфери људских и породичних односа, посебно у односу према жени уопште.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
