Током октобра 1941. оружане снаге нацистичке Немачке на подручју Јадра, Краљева и Крагујевца починиле су масовне ратне злочине: у настојању да угуше устанак који се те јесени разбуктао у Србији, за одмазду је стрељано готово 8.000 цивила Испред споменика стрељанима у Краљеву
У трагедијама бременитој српској историји октобар 1941. неприкосновени је симбол ратног страдања ненаоружаног становништва. Те прве окупационе јесени, оружане снаге нацистичке Немачке починиле су масовне злочине против човечности на подручју Јадра, Краљева и Крагујевца. На ова три локалитета укупно је стрељано готово 8.000 цивила.
Одмазда је извршена по наредби коју је 10. октобра 1941. донео генерал Франц Беме, главнокомандујући окупационих снага у Србији: за сваког убијеног немачког војника стрељати стотину цивила, а за сваког рањеног – педесет. Тако је крвљу недужних гушен устанак који се разбуктао те јесени. Партизанске јединице и одреди Југословенске војске у отаџбини, самостално и у садејству, предузимале су оружане нападе, диверзије и саботаже на инфраструктури значајној за немачку војску. Стваране су и ослобођене територије, што је доприносило омасовљењу ова два покрета отпора. Али, после октобарских репресалија, Србија није била само земља устаничких застава, већ и црних посмртних барјака и црних марама, под којима су супруге, ћерке, сестре и мајке жалиле своје стрељане.
– Покољ који су између 19. и 21. октобра немачке трупе починиле у Крагујевцу и околини, где је стрељано најмање 2.796 цивила, укорењен је као симбол страдања у колективном памћењу српског народа и свих који са њиме деле ово парче земље и неба. Управо зато је од 2011. године 21. октобар уврштен у календар државних празника као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Међутим, злочини у Јадру и Краљеву безмало су потпуно ишчилели из нашег историјског и заједничког сећања – упозорава Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.
Како истиче, надирућој „култури заборава” можемо да се супротставимо тако што ћемо као држава и друштво системски и на научним основама дефинисати принципе политике памћења, који ће бити подлога за гајење другачије културе сећања. Тај другачији концепт свакако подразумева потпуни раскид с комеморативном праксом карактеристичном за период од 1945. до распада СФР Југославије. Према ондашњем „канону”, стрељани и на друге начине усмрћени цивили током Другог светског рата подвођени су под безлични термин „жртве фашизма”. Или, како је то дефинисала историчарка Силвија Крејаковић, „идентитети жртава су били дубоко испод површине мутног огледала историје, у коме су се, попут Нарциса, огледали носиоци политике и идеологије”.
Директор Музеја жртава геноцида слаже се с констатацијом да страдање припадника српског народа у Другом светском рату већ деценијама у нашој јавности није табу тема, на начин како је то било у време социјалистичке Југославије, када је из идеолошких разлога историографија била „под надзором”. Али, како истиче, акцентовање те теме у јавном простору, нажалост, не прати и интензивирање научних истраживања, односно систематичне активности на пољу културе сећања, образовања, уметности, културе, издаваштва.
– Било би корисно да најпре анализирамо колико је током претходне три деценије на свим универзитетима у Србији одбрањено доктората у вези са страдањем нашег народа у Другом светском рату и колико је научноистраживачких пројеката реализовано на те теме. Сазнање о томе могло би бити поражавајуће по српску историјску науку и носиоце научне политике, а тиме и по државу. С тим што ваља нагласити да држава у претходне три деценије није спречавала или отежавала та истраживања, напротив – истиче Дејан Ристић.
Музеј жртава геноцида је у више наврата позивао институције, као и појединачне историчаре и стручњаке из других друштвено-хуманистичких наука да се окупе како би се интензивирала научна истраживања ове теме. Значајан број њих се одазвао том позиву, што указује на постепену промену климе у оквирима наше научне заједнице, каже Ристић.
– Меморијализација српских жртава Другог светског рата не треба и не може да буде искључива надлежност и одговорност малобројне групе стручњака окупљених у Музеју жртава геноцида, установи културе од националног значаја. Право и обавеза свакога од нас, као припадника српског народа, јесте да знамо и памтимо, и то право и обавезу не можемо да делегирамо некоме другом како бисмо себе растеретили тешког, а за неке и нежељеног сећања – наглашава наш саговорник. Стога је, каже, неопходно да се наоружамо знањем о важним догађајима, личностима и процесима који су уткани у наш национални идентитет. А крвави октобар 1941. без сумње је историјска страница која не сме да се прескочи, занемари и заборави, јер жртве окупаторске одмазде заслужују вечан спомен. У прилог том спомену и памћењу, текстове о страдању житеља Јадра, Краљева и Крагујевца за читаоце „Политике” приредили су млади сарадници Музеја жртава геноцида: Тиосав Пурић, Страхиња Ђорђевић и Гавро Буразор.
Politika
