Историја каже да је „Кладовски транспорт“ покушај око 1.200 Јевреја, који су децембра 1939. Године покушали да се са територије Трећег Рајха покушали да се, из Беча, Братиславе Дунавом отисну до Црног мора и тако стигну до, за њих једине мирне луке, која је тада могла да им пружи уточиште, слободу и мир – Палестине.
Историја пише о чињеницама, али не помиње да је тај децембар био незапамћено леден.
Као што не пише ни да су људи који су се отиснули на то путовање били очајници који су само желели да живе у миру и што даље од библијских јахача Апокалипсе, у униформама истканим од црнила и смрти.
Осетила су прогоњена деца Давидовог племена какво се зло надвило над Европу и да су дани пред њима тешки, будућност неизвесна и да морају да напусте своје домове. Али, ни то нису могли тек тако.
„Велики Рајх“ напустили су праћени огромном мржњом, осиромашени и без права да са собом понесу икаква новчана средства или личне ствари, као ни накит, драгоцености или вредносне папире.
Све што су смели да имају код себе, требало је да стане у само један ранац чија тежина није смела бити већа од 8 кг. У том ранцу смеле су да буду само ствари за личну употребу.
Слобода је имала своју цену. Требало је платити дозволу за исељавање, односно„слободну границу за исељавање“чија је цена била 10 РМ у девизама. Тај новац се предавао вођама пута.
Било је храбрих појединица који се нису мирили да из своје земље у којој су живели, радили, стицали и стварали оду у беди, па су се усудили да са собом понесу новац, накит и папире од вредности.
Међутим, такве вредности било је тешко сакрити, па су им одузимани на границама. Биле су то муке равне оним Танталовим у Хаду.
Трећину Транспорта који је, након пристизања возом у Братиславу, прву станицу након Беча, бројао око 1200. људи, чинили су припадници популације између 18. и 35. година старости.
Једну трећину представљала су деца и млади до 17. година старости од којих је половина била у пратњи својих родитеља а друга половина под заштитом разних ционистичких омладинских удружења.
Остатак групе састојао се од парова и старијих људи. Учесници и учеснице транспорта представљали су, по свом социјалном статусу најразличитији спектар средњоевропског становништва јеврејског порекла.
А такав је, разнолик био и њихов однос према религији. Према историјским изворима о којима су на породичним семинарима у Кладову говорили представници Савеза јеврејских општина, млади ционисти углавном су се декларисали као атеисти, док су брачни парови и старији учесници представљали конзервативнији део заједнице.
Само путовање било је дуго и препуно неизвесности.
Девет дана трајало је задржавање учесника транспорта у Братсислави, након чега их је брзи, ледени Дунав водио даље, најпре према Будимпешти а затим и према Југославији.
- децембра путнике на броду „Уранус“ дочекала је поражавајућа вест – Југославија није дозволила пролаз транспорта кроз свој водени коридор.
Ипак, свесни да назад не могу, упркос неумољивој зими која је у своје окове заробила моћни Дунав, на коме се стварао лед, што је додатно онемогућавало пловидбу, и страху који је са собом носило овакво путовање, одлучили су да наставе пловидбу.
Око 19 сати, 13. децембра 1939. године, „Уранус“ је упловио у Будимпешту. Већ наредног дана, власти Мађарске, које су путнике на броду, због сарадње са Немачким рајхом посматрале као непожељне госте, наредиле су да се путници што пре евакуишу са територије Мађарске.
- децембра 1939.године изведен је невероватан подухвАт. „Уранус“ је стао на сред Дунава, а око њега су била три три југословенска пароброда: „Цар Никола“, „Цар Душан“ и „Краљица Наталија“ на које су пребачене избеглице.
Пут је настављен, али је неизвесност остала да прати транспорт.
Након кратке пловидбе, бродови су се поново зауставили. Овога пута заустављени су у луци Прахово. Речној луци и веома важној стратешкој тачци, на тромеђи Југославије, Румуније и Бугарске.
Румунске власти забраниле су пролазак југословенским бродовима који су превозили избелице преко своје територије.
Све се то догађало 29. Децембра 1939. године, а под изговором румунских власти да се не може даље због врло лоших временских услова, и реке која је и на територији Румуније према Црном мору почела да се леди. Било је то лоше срочено саопштење и подједнако лоше оправдање.
Бродови су се вратили до Кладова.
Избеглице је требало да остану у Кладову све док се лед не отопи.
До пролећа 1940. године број људи у транспорту се повећао, јер се у Кладову прикључила група од двадесетак млађих људи из Пољске који су допутовали преко Загреба. Били су то тешки месеци за учеснике Транспорта, којима је локално становништво из Кладова покушало да ублажи патње на све начине.
Становници Кладова, питоми и мирољубиви дунавски аласи који су живели мирно, проводећи дане крај Дунава, и углавном рибарећи, дали су све од све себе да избеглицама пруже помоћ, гостопримство и делећи са њима тих тешких дана и добро и зло.
Учеснике транспорта, који су ту, на обали Дунава пронашли мало мира и пружену руку пријатељства, ту су, почетком септембра 1940. године. и затекле вести да ће бити пребачени у Шабац.
Прве претпоставке биле су да ће половина људи из групе на основу наређења југословенског Министарства унутрашњих послова бити пребачена у Шабац. Била је то чисто политичка одлука тадашњих југословенских власти. Као и претходни одговор румунске, и овај изговор југословенске владе био је лоше оправдање које су покушали да поткрепе чињеницом да је тешко збринути велики број људи у малом месту као што је Кладово.
Био је то, само донекле оправдан страх југословенских власти које су по сваку цену желеле да избегну евентуални сукоб између младих учесника транспорта који су припадали ционистичким удружењима, и фолксдојчера, који су из Бесарабије и Северне Буковине пресељавани на територије немачког Рајха.
Југословенске власти биле су свесне да је могућност неког већег инцидента или отвореног сукоба, реална и могућа, јер су обе дунавске луке у том делу Дунава и Прахово и Кладово одређени за прихватна места немачких исељеника. Поред страха од сукоба, југословенску владу бринула је и велика концентрација немачких снага у Румунији, која је могла да доведе до напада.
Све до 19. Септембра 1940. Године, избеглице су боравиле у Кладову у коме су се осећале заштићено и биле колико толико сигурне да им се, у градићу на Дунаву неће догодити неко велико зло.
Тога дана, ипак, Кладовски транспорт напустио је Кладово. Морали су да крену даље према Шапцу. Крећући се узводно Дунавом и Савом, преко Београда, око 1200 јеврејских избеглица пристигло је у Шабац.
У време непосредно пред напад Немачке на Југославије, Шабац је био град који се налазио на десној обали Саве и бројао је око 16.000 становника. Само неколико недеља пре немачког напада на Југославију мања група из Кладовског транспорта успела је да добије сертификате односно улазне визе за Палестину.
Ни данас се са сигурношћу не може рећи колико је тачно људи добило сертификате, односно улазну визу за Палестину, али се претпоставља да је у питању једна група, углавном млађих људи, која је бројала од 200. до 280. Избеглица. За преостали број избеглица који су остали у Шапцу, чекајући визу за пресељење, безнађе је постало још веће, када је 06. априла 1941. Године Немачка напала Југославију.
Учесници Транспорта су схватили да су осуђени без кривице, без суда и пресуде, али што је било још горе и без икаквог права да се бране.
Њихова ионако трагична судбина запечаћена је већ 04. октобра 1941. када је због погибије 21. немачког војника, на потезу између Београда и Обреновца (у близини Тополе) немачки генерал Беме је године наредио да се стреља 2.100 затвореника из концентрационих логора у Шапцу и Београду.
- октобра 1941. године из концентрационог логора у Шапцу, на Саву је изведено 805. Јевреја и Рома. 12. и 13. октобра 1941. године сви су стрељани и сахрањени у претходно ископаним ракама у мачванском селу Засавици. 725. Јевреја који су стрељани тих дана, били су избеглице и учесници Кладовског транспорта.
- јануара 1942. године жене и деца, међу којима избеглице које су биле део Кладовског транспорта, упућени су из логора у Шапцу ка јеврејском логору у Земуну тј. на Сајмишту. Била је то тужна колона несрећних жена које су нацисти натерали да пешице крену од Шапца ка Београду. Многе жене и нејака дечица остали су заувек у снегу, на том крвавом путу.
До маја месеца 1942. преостали учесници кладовског транспорта су погубљени на путу између Старог Сајмишта и Јајинаца у немачком изуму, једном од камиона смрти који ће тек након Другог светског рата добити назив који му потпуно одговара – „душегупка“.
Тела учесника Транспорта никада нису успела да буду ексхумирана, нити идентификована.
Била је то још једна тргедија за преживеле чланове њихових породица, који су након незамисливог страдања остали и без могућности да своје најмилије сахране, јер је акцијом Посебне команде 1005 (Sonderkommando 1005), посебне јединице немачке војске, која је у периоду од 1943. до почетка марта 1944. године, била задужена за систематско уништавање трагова масовних немачких злочина, спалила тела убијених логораша.
Споменик посвећен јеврејско – српском пријатељству у Кладову
Био је то је трагичан крај једне тешке и крваве бајке на прелепом плавом Дунаву, која је започела децембра 1939. године.
Данас, у Кладову, на шеталишту крај обале Дунава стоји споменик који симболизује сећање на пријатељство, помоћ и гостопримство које су Кладовљани пружили учесницима Транспорта
Јелена Недељковић
