Преко Атлантика и метропола Старог континента, ергела коња, па слонови, лавови, мајмуни и медведи појавили су се 1906. године усред Баната. Путујући спектакл каубоја и Индијанаца стигао је најпре до Београда, онда преко Дунава даље пут Смедерева, Зрењанина, Кикинде…
Читаво Панчево је по несносној врућини изашло на периферију да види „чудо невиђено”.
Ергела дресираних коња и понија, па слонови, лавови, мајмуни и медведи појавили су се једног летњег дана 1906. године усред Баната.
Ништа мање чуђење изазвало је и око 200 циркузаната, Индијанаца офарбаних лица и у традиционалним ношњама, „наоружаних” стрелама и секирицама (томахавцима), а све то пратила је „бука”, подједнако чудна четири оркестра, чија се музика разлегала градом на Тамишу.
Менажерија из далеке Америке
Менажерија из далеке Америке, путујући шуо-програм „Дивљи запад Буфало Била” стигао је и у малено Панчево.
На челу менажерије ступао је Вилијам Фредерик Коди. Ово име многима ни данас не значи много, док се не спомене његово шпицнаме – Буфало Бил, жива легенда мита о Дивљем западу, на европској турнеји. Од 1883. године, преко Атлантика и неколико метропола Старог континента, дојахао је најпре до Београда да игра представу, а онда и преко Дунава стигао у питому равницу, па даље пут Смедерева, Зрењанина, Кикинде…
Овако велики „циркус”, пише хроничар Гига Стојнов, Панчевци до тада нису видели, ништа тако велико, блештаво – ма ништа слично. До тог времена, све што су путујуће дружине играле, овдашњи живаљ је гледао по варошким кафанама и на рибљој пијаци у самом центру. За најављено чудо од програма – каубојске егзибиције, индијанске вештине и игроказе њихових чувених окршаја, морао се у граду обезбедити много већи простор. Згодним се, у том тренутку, показала доња утрина, место на којем су се доскора налазили погони Индустрије стакла.
Главна атракција, пише Гига у „Белешкама старог Панчевца”, била је битка каубоја и, како је публика уверавана, правих Индијанаца, мада у записима не помиње најпознатије личности трупе, чувеног поглавицу Сијукса, Бика Који Седи, Каламити Џејн и атракцију Ен Оукли, једну од најбољих стрелаца Дивљег запада, који су, према другим изворима, сасвим извесно били део путујућег спектакла. Улазница за стајање продавала се за 2 круне, што је у оно време био велики новац. За толико се, рецимо, могло купити 14 килограма хлеба или 10 литара вина, а радник је морао да ради два дана. Било је скупо, али су готово сви похрлили да виде представу, па чак и они који су тешко то могли да плате или то у први мах нису хтели. Град је начисто опустео и изгледао „као да никога у панчевачким кућама није остало”, прибележио је Стојнов.
С циркусом стигла и струја
Публика под шатром пратила је вратоломије и егзибиције, а ни ту није био крај чудима, јер је с грандиозном представом у овај крај стигла и електрична струја, од које је циркуска шатра блештала, јер је имала сопствени генератор. Варошица на две реке, треба рећи, тада још није имала електрично осветљење, већ су њене сокаке осветљавали улични фењери, које су свако вече фењерџије с мердевина палиле, а ујутру гасиле.
„Читали смо после у новинама да се 1910. брод са свим члановима и животињама циркуса ’Буфало Бил’ потопио у океану прелазећи растојање између Америке и Европе”, наводи Гига. Ипак, била је то само новинска „патка”, јер се творац овог спектакла, Вилијем Коди срећно отиснуо пут своје домовине, у којој се прославио као курир „Пони експреса”, трагач за златом, војник у Америчком грађанском рату, а свој чувени надимак заслужио као професионални ловац на америчке бизоне (буфала). Буфало Бил је живот започео као авантуриста, а завршио као бизнисмен – купио је велики ранч у Небраски, био и успешан хотелијер, а живот је завршио у Денверу 1917. године.
И шећерна вата први пут
Представа је почела у 19, а завршила се око 23 часа. Још док су артисти изводили програм, особље је демонтирало провизорне штале, хватало коње у кола, па када је програм завршен и шатре су биле спаковане. Стојнов додаје да би о виђеном морало много да се пише и наводи тек једну тачку – борбу Индијанаца на коњима.
„Она је изведена тако да смо сви занемели. Коњи су јуришали, стреле летеле на све стране, али ниједна није пала на публику. Бенгалска ватра је осветљавала арену. Изгледало је да цео циркус с извођачима и публиком гори. На крају представе изашла је група од око 30 кловнова (пајаца како смо их тада звали) и почела да се ваља и изводи веселе бравуре. Орио се смех у огромној шатри, а на излазу нас је чекало пријатно изненађење. Ми, деца добили смо шећерну вату, коју смо онда први пут видели и јели”, сећао се Стојнов.
Каубој, војник, забављач
Војник, каубој, а највише изгледа шоумен, Вилијам Фредерик Коди, алијас „Буфало Бил”, био је и за данашње појмове права таблоидна појава, јер историчари тешко да су могли да потврде више детаља његове узбудљиве биографије. Упитно је тако да је радио за „Пони експрес”, те да је ловио биволе с руским племићима и убио више од 4.000 примерака за осам месеци или 48 истих за пола сата. Оно што је, пак, извесно јесте да је пиштољ за појасом назвао „лукреција борџија”, а за гађање користио свој игличасти пиштољ „спрингфилд” калибра 50, који је данас изложен у „Буфало Бил центру” на Западу. Зна се да је наступао за јубилеј краљице Викторије, те да је снажно подржавао женска и право гласа.
Такође, имао је и сасвим таблоидни брак са Луизом Фредеричи. Често далеко од ње и њихово четворо деце, верност госпође Луизе била је на испиту, а она сама под сумњом да је тровала мужа. Тужба се претворила у скандал који су пратиле све велике новине, да би судија на крају одбацио случај, а пар остао у браку до Кодијеве смрти 1917. године.
Магазин Политика
