Дипломатску подлогу за остварење ослобођења српског народа и стварање Србије сам лично потражио је Стратимировић преко једног истакнутог и утицајног духовног лица.
То је био протојереј Андреј Атанасијевић Самборски, духовник Александре Павловне, сестре цара Александра I, а жене мађарског палатина Јосифа. Преко њега је он покушао да заинтересује Русију за васпостављање српске државе на широкој основи и из чисто руских политичких разлога.
Ово је најважнија страна крупног учешћа митрополита Стратимировића у стварању Србије, те захтева да буде приказана детаљније, него што се досад код нас о њој знало.
Како је Стратимировић оснивањем Карловачке Богословије (1794.г.), из које су непосредно или посредно поникле све остале богословије у српству, уједно је и отац наше обновљене духовне просвете, и са архимандритом Јованом Рајићем основ поставио, то је дуг пијетета према овом великом мужу наше Цркве и народа проговорити о томе и упалити му воштаницу благодарности.
Да би се видело, коме се обазриви Стратимировић поверио, треба да се упознамо и са Самборским. По даросветости и спреми овај је био такав један од ретких људи свога доба. По свршетку Кијевске Духовне Академије послат је у Енглеску на даље школовање, тамо се оженио Енглескињом и 1769.године постао свештеник руске цркве у Лондону, на којој је дужности и у видном учешћу у свима пословима онамашње руске мисије провео до 1782.године.
Онда га је царица Катарина II вратила да у својству духовника прати наследника Павла Петровића и његову супругу у путовању њихову по западној Европи. Ово путовање на коме се Сомборски упознао са многобројним најобразованијим људима тога времена, још више га је усавршило и обратило на њега пажњу високих особа. У почетку 1784.г.одређен је за вероучитеља и наставника енглеског језика великих кнежева Александра и Константина Павловића.
У току времена постао је вероучитељ и наставник енглеског језика великих кнегиња Александре, Јелене и Марије Павловне. Обновљена преписка Самборског са својим царским ученицима, посебно са будућим царем Александром I Павловићем, показује какво је велико поштовање уживао и колико се старао да, нарочито доцније цар Русије, буде добар православни хришћанин, и добар познавалац народа свог, као и потреба преображаја његовог.
СУЈЕТНА БАБА СВАШТАРА КАТАРИНА II
Катарина II желела је да свог обожаваног унука види што пре ожењеног. Шеснаестогодишњи Александар Павловић верен је и венчан са петнаестогодишњом баденском принцезом Лујзом. Тим чином је прекраћена обука његова, па и рад Самоборског. То је узрок што Самоборски није имао могућности , да баш у годинама, у којима се образује карактер, одсудније утиче на то, да се од Александра I створи јачи Рус и православни Словени, него што је он то у живот убио.
А многи су Самборског за то корели. Међутим, шта је могао учинити један он, код читавог низа учитеља и васпитача најразнороднијих праваца, који су Александра I, тако рећи, још из пелена узели, почевши од саме бабе његове сваштарке Катарине II, и главног васпитача његовог, онда генерала, доцније кнеза Н.Н. Салтикова, па до једанаестогодишњег ментора његовог, швајцарског Француза и политичара, Фридриха Ц. Лахарпа, проникнутог до дубине душе либералним идејама, енциклопедијске философије XVIII века. Он ништа руско, а још мање православно и словенско није признавао. И кад је удаљен из двора и отишао из Русије, Лахарп је, одржаваним везама, имао утицаја на свог ученика. У једном спису о грофици Варвари – Јулији Криденер, познатој садашњој светској проповедници мистичкој сујеверја и пророчици, коју је и Александар I извесно време слушао и штитио, каже се, да је „наставник цара био швајцарски пуковник Лахарп, који је имао везе са масонским ложама и мартинистима“.
Под његовим утицајем Александар I је у политици ишао врло либералним правцем. Ови разноврсни утицаји у извођењу ширег плана васпитања, који је сама Катарина саставила, феноменално даровитог унука њеног учинили су пометеним Александром благословеним, место да буде други Алексндар Велики, како му је сујетна баба још у првом детињству тепала, а за то му се указао био, као један од главних услова, устанак српски и остварење идеје о васпостављању Србије, као једине поуздане савезнице, коју му је идеју Стратимировић дао и убедљиво разложио био.
Сомборски је у томе најмање био крив.
Крај другог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srpskaistorija.com
