ИСТОРИЈА СВАСТИKЕ: ПУТ ОД ДОБРА ДО ЗЛА

Некад симбол свеопштег добра, свастика је постала позната по мржњи и злу захваљујући немачким националистичким покретима и Адолфу Хитлеру. До почетка 20. века овај симбол раширио се по целом свету као обједињена идеја среће и богатства, а затим преко ноћи мења свој правац и постаје симбол зла.

Постоје бројне теорије о оригиналном значењу свастике, међутим многи експерти су сагласни с тим да она у својој најранијој форми представља Сунце или богове Сунца. За древне културе је било уобичајено да поштују Сунце због способности да даје живот, па као такво оно може бити симбол среће, богатства, живота, енергије и слично. Свастика је и данас заступљена у неким источним културама које су мање погођене холокаустом.

На простору Србије свастика се може наћи на прехришћанском мозаику у Нишу и на неким местима археолошког локалитета Лепенски вир. Присутна је као украс и на старим ћилимима и народној ношњи где представља Сунце и симбол благостања. На гробљу у Рајачким пимницама присутна је на више српских надгробних споменика из 18. и 19. века где такође представља Сунце.

Kод Индуса симбол свастике још увек живи и представља различите концепте. Овај симбол може се наћи на зградама, кућама, храмовима, чак и рикшама (превозно средство попут бицикла) и сматра се да штити од зла. У хиндуизму свастика симболизује четири лица Брахме, односно Бога Створитеља, која гледају у четири правца. Такође представља спиралу нашег универзума. Погрешно је тумачење да свастика чији краци иду према лево представља зло, а она према десно добро. Широм света користиле су се обе верзије. Рецимо, будисти најчешће користе свастику са крацима према лево, док је код индуса најчешћа ова друга, мада обе културе користе и једну и другу верзију кукастог крста.

Историја свастике мења правац захваљујући немачком археологу из 19. века Хајнриху Шлиману. Он је 1868. године открио Троју на простору данашње Турске користећи се подацима из Илијаде и Одисеје и ту наилази на примере свастике. Симболи које је пронашао били су исти као они које су археолози раније пронашли на старој грнчарији у Немачкој што га је навело да верује да је географско размештање свастике резултат миграција Прото-Индо популације Грка, Индо-Иранаца и германских племена у Европи. На основу овог истраживања, Шлиман је дошао до закључка да су Персијанци и Индијци (Аријевци) првобитни насељеници германског региона и поставља теорију да је свастика била значајан верски симбол удаљених немачких предака, наводи се у Енциклопедији холокауста.

Након Шлимановог открића, Немци почињу да повезују кукасти крст са својим наслеђем. Kао резултат тога, националистичке групе које су се формирале у то време имале су циљ да то наслеђе одрже јаким и чистим, а свастика је симболизовала јак национални идентитет. Временом постаје симбол расне супериорности што је касније ескалирало у мржњу и прогоне.

Године 1921. Адолф Хитлер преузима контролу над Немачком радничком партијом коју је преименовао у Националсоцијалистичка немачка радничка партија. Тада су већ преовладавала антисемитска осећања, а главни циљ био је успостављање закона који би Јеврејима одузели право на немачко држављанство. Хитлер је схватио да је партији потребна застава која би привукла људе и тако свастика поново бива злоупотребљена. Он је у својој књизи Меин Kампф изразио да је свастика мисија борбе за слободу аријевског човека, а црвено-црно-бели логотип са кукастим крстом постаје како понос Немаца, тако и стрепња за друге, посебно Јевреје.

С почетком Другог светског рата, западне културе у потпуности одбацују симбол који који је до тад представљао свеопште добро и данас, више од 70 година од завршетка рата, кукасти крст не може да врати свој стари сјај. Вероватно у историји не постоји симбол који је, попут овог, преко ноћи почео уско да се повезује са злом и тај црни облак ће га вероватно пратити док је света.

kafenisanje,