Сапунџијски занат датира још из Сумерије најстарија позната цивилизација у историјској регији јужне Месопотамије, данашњег јужног Ирака, током Енеолита и раног бронзаног доба, и вероватно прве цивилизације на свету заједно са старим Египтом и цивилизацијом долине Инда. Од Сумера, ова њима добро се позната техника, проширила се током крсташких ратова широм Европе, у којој се до појаве сапуна за прање и одржавање хигијене користио дрвени пепео или његов раствор (цеђ).
Историја израде сапуна уско је повезана са развојем културе живљења и схватања значаја личне хигијене и прања рубља. У антици сапуни, који су прво сматрани козметичким средством све више се корсите за сузбијање зараза, лечење рана и других промена на телу, а потом и као средтсво за одржавање хигијене и негу тела.
Пре него што су се појавиле прве занатлије, сапунџије, израда сапуна била је распрострањена као облик кућна делатности, у оквиру које се кувао сапун само за своје потребе. У неким домаћинствима у Србији традиционално ова делатност задржала се све до првих деценија 20. века, када је израда сапуна постала не само занатска већ и индустријска делатност.
По попису становништва Шанца од 1720. године, у овом граду су постојала двојица сапунџија, тридесетих година их је било четворица, а 1772. седморица.
Једно од првих удруживања сапунџија настало је 1871. године у Војводини из ког је нешто касније настало и Прво новосадско сапунџијско друштво (задруга), или мануфактура. Према сачуваним подацима 1892. године новосадско удружење сапунџија произвело је 350.000 килограма сапуна за прање и 25.000 килограма свећа. Заштитни знак Првог новосадског сапунџијског друштва био је паун, који је красио и рекламе овог удружења. Године 1904. Овом удружење израсло је у фабрику сапуна – данашњи „Албус”. Тада је сапунџијски занат једним делом потпуно нестао а другим делом се преточио у воскарски занат који се задржао до данашњих дана.
Израда сапуна
Сапунџије су често били и воскари јер су од истог материјала од кога су правили сапун правиле и свеће, тзв лојанице.
Са усавршавањем производног процеса и рецепата за израду сапона, сапунџије уводе и диверзификацију: поред класичног израђују све више парфимисане луксузне сапуне чија је производња развијена у 19. веку. Производња ових сапуна прво је била у малим серијама, а затим се све више развијала као продукција индустријски произведеног потрошачког сапуна у великим серијама.
Интернационализација тржишта робе широке потрошње по завршетку Другог светског рата приморала је произвођаче сапуна да крену у „борбу” за потрошачима и освајање нових тржишта.
