Најзначајнији међу истраживачима који су испитивали политичке прилике у Турској, од њеног везивања за немачки Рајх до односа султана према хришћанским народима и њиховом месту у систему труске управе, био је Виктор Берар, класични филолог, историчар и политичар. … За проучавање Старе Србије најважнија је La Macédonie, објављена први пут 1897. …

Бераров основни закључак, изведен на основу прикупљених података и исцрпног познавања политике Високе Порте према словенском живљу, био је да је Стара Србија у потпуној власти Арбанаса који су, користећи султанову милост, као правоверни муслимани, имали његов благослов да неспутаним терором спречавају српску акцију и слабе отпорну снагу већ проређеног српског народа:

„Ма какве биле притужбе Словена староседелаца и оптужбе Срба и ма какви протести Русије, јасно је да ни султан ни Порта ниакда неће интервенисати против Арбанаса и неће увести ред у Косовски вилајет. Арбанаси у тој словенској земљи играју и играће исту улогу као Курди у јерменским крајевима. Као муслимани и слуге господара (султана) Арбанаси ће, ма каква била њихова злодела, увек остати некажњени. Они много више него Курди уживају милост султана, чију су личну гарду одувек сачињавали и који, захваљујући њима, ужива непостојану сигурност. „

Описујући како су Арбанаси кругом утврђених кула затворили Косово Берар је нагласио:

Из својих јазбина они сваке године силазе у равницу и, у зависности од тренутног расположења, убијају, силују или се задовољавају пљачком. Као муслимани неправедно су себи присвојили права господара и власника.“

У закључку Берар упозорава да Србима у  Старој Србији, ако се постојеће стање продужи, прети пропаст:

„Иначе стварна опасност за српске тежње налази се у продужавању садашњег стања. Ако садашња анархија потраје још десет година, Србија може основати у Старој Србији колико жели школа, послати епископе у сва села и у сваки заселак, али њени свештеници неће наћи ниједног хришћанина да га подуче вери и неће преостати ниједан Словен да иде у њене школе. Због Арбанаса Словен је приморан или да бежи или да погине, и његов нестанак из целог овог краја је питање године или неколико година. Сви документи нам сведоче да је ова равница од почетка прошлог века била насељена Словенима. У целом њеном западном делу као словенски град преостао је само Призрен. У Пећком округу, у којем је 1875. било две и по хиљаде словенских кућа, данас их нема више од осамсто. Ђаковица, која их је у то време имала 167, данас их нема више од 40 (ове податке ми је дала српска поропаганда која нема никаквог интереса да увећава своје губитке). За мање од десет година неће више бити Словена хришћана у околини Пећке патријаршије, некадашњем седишту пећког патријарха, верског поглавара свих западних Словена. У источном делу арбанашки притисак је слабији, а повлачање Словена спорије, јер је Албанија удаљена, а Србија, која се налази у непосредном суседству, може да оствари свој утицај, али су Арбанаси и ту у већини. Српска пропаганда процењује да је у три округа Митровице, Вучитрна и Пећи има око 100.000 становка, од којих су нешто више од 78.000 Арбанаси, а једва 22.000 Словени. У Приштини је 1892. било 480 словенских кућа, данас их има 430.  Вучитрн је имао 300, а данас нема више од 200 српских кућа Митровица исто тако. „


На пропагирању ослобођења балканских хришћана у Француској је предано радио и Жорж Голис, уредник листа La Macédonie, који је излазио у Паризу, и стални сарадник неколико француских дневних листова. У књизи о Абдулахамиду и његовим народима, Голис је дао можда најпотпунију слику стања у Старој Србији на почетку ХХ века:

„(…) Део Старе Србије у околини Призрена је, заједно са Јерменијом, најнесрећнија земља на свету. Арбанаси су, спуштајући се са својих планина у равницу, добили царску дозволу да живе на терет српског сељака и да га униште. Нека пропадне раса која би могла да оправда стране претензије. У околини Призрена свемоћно влада арбанашки закон. Хришћани морају да у знак потчињености одсеку косу. Они не могу на коњу да уђу у град, нити да остану у седлу ако на пољу сретну муслимана. Свуда су зидови око њихових гробаља срушени. Хришћанима, после тако мученичког живота, није осигурано ни затворено последње уточиште. (…) Убиства, отмице, препади — то је свакодневница Старе Србије. Турске власти су у то уплетене. Једна јадна српска девојка, Стана Степин, већ је 150 днаа у затвору јер се одупрла бегу који ју је отео ноћ пре венчања: ако попусти Арбанасу, биће ослобођена и вратиће се свом веренику. Разбојник Ћазим живи већ две године од тога што терорише и уцењује три села. Сељани су се жалили да је турски заповедник послао жандарме, а Ћазим их је позвао на оргије за које су сељани морали да му ставе на располагање вино, храну и своје жене. У Митровици, два брата, оба официри полиције (жандармерије), упали су у кућу у којој су хришћани славили венчање и, коко да се забаве хицима из револвера, убили што су могли више људи, а жене силовали. То је хроника само једног дана за који сам прошао с краја на крај Старе Србије. Арбанашки покољи имају посебан смисао у томе што Турци желе да очисте ту равницу од њеног хришћанског становништва.“

Запањен размерама насиља, Голис је на питање да си су Арбанаси одувек били тако сурови, добио следећи одговор:

„Албанци из Дебра убијају да би пљачкали, они из Ђаковице убијају из фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, Арбанаси из Призрена убијају из зловоље, а они из Тетова да опробају прецизност својих карабина. У Албанији сви Арбанаси убијају да би показали да су на своме и да им се призна право да живе на свој начин, а ван Албаније, у целој Македонији Арбанаси убијају јер немају обичај да се устручавају код других и јер их за те услуге плаћа сам султан.“

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА (стр. 86-90), Чигоја штампа, Београд, 2006.

srodstvopoizboru.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име