Готово летња спарина завукла се у наше домове, па нас, изгледа, усијани телевизор све више одбија. Јер, коме је потребно додатно загревање на ову врућину?! Човек се само презноји гледајући већ презнојеног Ацу Лукаса који најављује биографски филм о себи док се лелуја на лепом плавом Дунаву… Ништа нам мање топло није од норвежанске лопте у нашој мрежи. Неки су се и презнојавали због „корпе“ Сергеја Лаврова…. Било је и оних којима је притисак скочио од српске верзије „Чернобиља“ и разоткривања винчанске тајне, у Бјелогрлићевом стилу. Неки су се презнојавали од радости јер су кошакаши Црвене звезде однели трофеј, други од муке… А већ усијану атмосферу подгрејала је „победа“ на суду побратима и новопеченог Србина, Џонија Депа. Било је и оних који су се презнојавали пратећи завршницу „Сурвајвера“, неки слушајући заклетву, неки због непослушности, а неки због предугачких реклама, досадних испразних јутарњих програма, и вечерњих трабуњања.
Заправо, много презнојавања ни око чега. Сутра ће се већ све заборавити. Паметнији нећемо бити, а ни информисанији. Да ли је то пораз за нас, или за телевизије?
Посебно је било занимљиво како су се телевизије бавиле питањем – хоће ли руски министар иностраних послова Сергеј Лавров доћи или не у Србију, и зашто не… И ко га је позвао, а ко спречио… И да ли се самопозвао или је позван, или прозван… И да ли долази с пријатељским намерама или с баченом рукавицом… А посебно је занимљива поновна подела – на проруске и антируске телевизије, као и потпуна банализација српско-руских односа, на нивоу тинејџерске еуфорије. Иако се ова тема итекако тиче и обичних грађана и њихових живота, телевизије као да нису озбиљно то схватиле, па је све више личило на фудбалску утакмицу… Уместо да навијачи прате српску репрезентацију и да нам трибне не буду пуне само када се игра „вечити дерби“, сви су гледали ону другу утакмицу, Србија-Русија. Уместо аналитичног приступа, све је било у стилу: „Зар и ти брате Путине?“ Или – „Kо је крив?“ Попут ријалити програма који је оставио у сенци чак и „Задругу“. А да ли се неко уопште потрудио да нам објасни шта се заправо дешава и колико је ова посета важна за наше бивствовање. Да ли то води ка деструкцији, новим санкцијама, немаштини? Рат се не дешава само некоме тамо, већ и нама. Испред камера!
Телевизије, рат није играна серија нити шоу програм за попуњавање програмских рупа. Већ егзистенцијално питање. Од којег треба сви добро да се презнојимо. У рату, кажу, нема морала. А да ли га има на телевизијама?
Овде нема места за „путовање“, а ни за осуђивање. Јер у рату нема наивних, нити пријатеља. Могу ли бар онда телевизије да нам буду пријатељи и да нас поново не деле на ове и оне, наше и њихове, русофиле и анти-Русе. После се питамо откуд говор мржње, претње, агресије… Јер, данас се бира са ким се седа у кафану по томе да ли је за или против рата у Украјини. А колико до јуче смо се делили на вакцинисане и невакцинисане.
Да ли се мржња запатила у нашим медијима? Да ли смо изгубили сваки компас за реалност? Сатанизација, етикетирање, поново су завадале у етру. Уморни смо телевизије! Похитајте на годишње одморе, што пре! Добар инострани програм из животињског света сада би нам највише пријао. Не само да одморимо, него да нешто и научимо.
Politika
