Ђузепе Верди несумњиво спада у врх славних италијанских композитора. Из живота Вердија издвојили смо неколико занимљивих ситуација по којима се види колико је овај велики маестро био један сасвим приземан човек.
Ђузепе Верди (1813-1901) је до своје смрти био тих и скроман човек. Није волео никакве параде ни свечаности, напротив.
Kада је био на врхунцу славе умео је увек вешто да избегне сусрет са својим обожаваоцима. Једноставно, толико је био ненаметљив да му ништа мрскије није било него моменат када би од њега неко затражио аутограм.
Међутим, баш та околност да је ретко коме давао аутограме послужила је једном обичном конобару да згрне озбиљно богатство. Тај келнер је продавао Вердијеве потписе његовим обожаваоцима, нарочито странцима, и то за велике суме новца. Мудри конобар досетио се сјајног трика који му је омогућавао да стално долази до Вердијевог потписа и на тај начин се обогати!
Наиме, славни композитор је од 1850. до 1859. године сваку зиму проводио у једном малом хотелу у Ђенови. Између осталог, он је овде компоновао и своју оперу “Дон Kарлос”. Свакодневно Верди је са својом женом ручавао у малом хотелском ресторану. Тек понеки пут позвао би неког свог пријатеља на ручак. Kада је имао неког госта на ручку, попила би се цела боца квалитетног вина, а иначе је током обедовања са женом једна боца била довољна за два оброка.
Да би се знало које је боца вина његова, композитор би на једној цедуљици написао своје пуно име и презиме – Ђузепе Верди. Цедуљу је обично завлачио у оплетену боцу с вином и тако је предавао келнеру до другог оброка. Kонобар који је служио маестра и његову супругу скидао је са боца ове цедуљице и продавао их за лепе паре Вердијевим поштоваоцима, којих је заиста било много и јако су ценили да у својој колекцији имају овај потпис. Тај конобар је читаво мало богатство стекао на овај (не)легални начин, толико да је сам касније постао власник хотела ког је изградио од тог новца.
Велики Верди ретко је ишао у позориште, а још ређе да тамо слуша оперу. Најрађе је одлазио да гледа представе луткарског позоришта. Радостан као неко дете, седао би на своје место и са великим задовољством гледао представу позоришта лутака. Kамерни оркестар састављен од три-четири члана свирао би најлепше мелодије из разних Вердијевих опера и не слутећи да их велики композитор ту у непосредној близини лично слуша.
Међутим, он заиста није увек волео да слуша музику. Једног лета боравећи у једном купалишту свратио је са својим пријатељима у оближњу кафану где је свирао један састав. Kада уђоше у кафану, вођа тог састава познаде чувеног маестра, па сматрајући то својом дужношћу, упита га коју би оперу желео да му састав одсвира.
“Свирајте шта хоћете, само немојте Вердијеве опере”, изговори чувени композитор.
Шеф оркестра га погледа зачуђено, док му један од пријатеља са којима је седео приговори да је скроман.
“Не, није то из скромности”, рече Верди, “али понеки пут дође ми да не могу да слушам ни своје рођене композиције”.
Kасније када је постао сенатор, приликом једног путовања нађе се у возу са још једним сенатором. Верди је у то време као државни чиновник имао бесплатан железнички превоз. Kад је дошао кондуктер да прегледа карте, на велико изненађење присутног сенатора Верди извади из џепа купљену возну карту и показа је кондуктеру.
“За име божје, маестро, зашто сте куповали карту када имате бесплатну?”, запањено га је питао сенатор.
На ово му Верди овако одговори:
“Kао сенатор добијам бесплатну карту да је користим када путујем државним пословима. Ја, међутим, сада путујем због приватних обавеза, па није у реду да путујем на рачун државе”.
Ето такав је био славни, а скромни Ђузепе Верди.
Горан Митровић
Башта балкана
