Господ Исус Христос, Јединородни Син Вечнога Оца, није постао човек да би мењао систем устројства државе у којој је живео. Он нигде и никада није позивао на политичку борбу нити се бавио изменама политичког система римске империје. Такве поруке просто не постоје у Његовом Светом Еванђељу. То опет не значи да је Он као Бог био незаинересован за добро уређење и саме државе, већ да све има свој ред и свој поредак, своје узроке и своје последице, те да добро системско уређење ма које државе нема примарног значења за наше спасење. Да је то нешто секундарно и ефемерно у односу на оно што је примарно и главно. А главно је увек било и остало покајање, јер се Христом Богом Царство Небеско приближило људима и Њиме најдиректније ушло у овај пали свет.
Његова мисија је била и остала суштински потпуно другачија од мисије, на пример, неког политичког реформатора или револуционара, јер Он је проповедао богочовечанску реформу људских схватања живота и најдубљу еванђелску револуцију духа. Он је једини у историји света као Богочовек говорио и делао као Онај који јесте и као Онај који има власт опраштати грехе! Његова мисија је увек била, јесте и биће, изнутра божански моћна, а споља тиха, скромна, смирена и ненаметљива. Он је свагда ишао у суштину проблема, лечивши од узрока свих људских невоља тј. од греха, а није се бавио променама државног система и бунтовањем против римских власти. Он је зато и позивао Јевреје и све људе – дајте цару царево, тј. порез и основно поштовање, а Богу Божије тј. душу, ум, срце, вољу и целог себе. Његова Благовест је пре свега била позив на покајање.
Стога је Господ Исус Христос од почетка говорио – покајте се јер се приближило Царство Небеско, а није говорио мењајте политичке системе и тако се спасавајте. Он је увек бежао од празне људске славе и од било какве примисли да се бори за земаљску политичку моћ и царску титулу у Јудеји. Када је народ једном приликом желео да Њега, оваплоћеног Логоса и Сина Божијег, прогласи за земаљског цара, Он се одмах удаљио и отишао у самоћу да се моли. Њега политичка борба и земаљска политичка власт апсолутно нису интересовале. Он се бавио само сржју проблема и лечио је његове унутрашње и праве узроке тј. спасавао је људске душе од греха, смрти и ђавола.
Господ Исус је дакле позивао на промену ума, срдаца и воље код људи – а то и јесте једино суштински важно и само то је истинско покајање. Право покајање се никада и не бави ефемерним стварима тј. спољашњом променом било којег система већ суштином сваке духовне победе – променом себе самих кроз јединство са Апсолутним Добром тј. Богом. Оно дакле не обраћа пажњу на промену државног система већ као еванђелски цариник из пустиње овога света и огреховљености људског срца болно вапије – Боже милостив буди мени грешном. И иначе, када би било који земаљски систем суштински мењао људе, народе и државе, на боље, онда би и системски најуређеније земље света биле уједно и духовно најузвишеније, али то често уопште није случај. Није ли и то доказ да је промена људи а не промена система основна брига Цркве.
Знао је Господ да нити један државни систем, макар он био и најбољи, сам по себи неће спасити човека нити ће му истински помоћи, ако човек Њиме, Христом Богом, није победио грех у себи. Да је промена система била суштински важна, Богочовек Исус би се борио да постане земаљски цар а не би хитро и одлучно бежао од земаљске царске титуле и земаљских почасти. Да је промена политичког система суштински важна Он би се тада одлучно трудио да дође до позиције земаљског владара и тако лако промени систем и реши све проблеме. Но, ствари у животу не стоје тако. Исус је зато чинио потпуно супротно и никада се није бавио споредним стварима, које саме по себи ништа не решавају, нити суштински поправљају стање људског рода. Зато је и римском намеснику Јудеје Понтију Пилату, кад га је овај испитивао на безаконом суду, смирено и божански јасно казао: Царство моје није од овога света!
Бог је дакле дошао међу људе као човек, да посрами главног идејног творца сваког зла – ђавола и прогна узрок свих страдања код људи, а то је грех. Да искорени грех из људских душа и да првенствено изнутра, у дубинама људског бића, промени начин постојања свакога човека и тако најдубље посрами рогатог оца сваког греха и сваког хаоса у свету. Да на Крсту прикује грех и васкрсењем Својим отвори врата Раја свим правим покајницима. Да унесе Царство Божије, Царство вечне радости и вечне љубави, у душе оних који Њега следе.
Тек када се човек или народ врате Христу Богу и Божијом милошћу достојно понесу и изнесу свој Крст до краја, онда и све остало, и оно споља, па и разни политички системи, долазе природно и спонтано на своје место. Тада све постаје боље, јер је све изнутра, у духу, осољено бесмртном сољу божанске љубави, смирења и мудрости. Тада се људи истински духовно воле и уједињују, и не баве се пуно споредним и мало корисним стварима – политичким системима. Онда се људи баве суштином која мења и преображава сваког појединца а потом природно, на делу, мења и цели свет на боље. А суштина сваке промене на боље, без обзира на све системе, јесте управо Он – Богочовек Исус Христос, Логос и Син Божији, Спаситељ света; живот Њиме и са Њиме; живот по Еванђељу Сина Божијег.
Игуман Петар (Драгојловић)
