За мене није било већих болова.
Уместо по покорици земље
Корачала сам по магми и сумпору растанка.
И мада је било очекивано,
Хаику кратко изговорено,
Ласерски прецизно откинуто двојство,
Зјапила је страхота растанка,
Цвилела је као новорођенче на депонији.
Није било лизања низ длаку,
Ни првог млека сласти,
Ничега за скривену ладицу сећања,
Никаквог трага за поколења.
Била сам лишена кајања,
Заједничке постеље
Која би мирисала на свежу кишу
Неоплодјене деце у сумраку младости.
Тај сурови растанак
Који ме је поништавао.
Постојим ли ја уопште?
Ако постојим,
Какве ли штете!
Коме су још потребни губитници..
Нема таквих мрачних сакупљача,
А и да их има,
Ја већ испаравам у тој ужареној утроби
На чијој скрами прохлађеној
Живе сретници
можда колико и они други.
