За емотивну везу и за брак љубав јесте неопходна, али никако није и довољна

Било да је реч о партнерској љубави, било о васпитању деце, често можемо чути изјаве да је најважније и сасвим довољно да се људи снажно воле. Колико је такво уверење тачно и да ли заиста одговара стварности?

За емотивну везу и за брак љубав јесте неопходна, али никако није и довољна. Разлог за то је што људи имају различите представе о томе како веза, ако је заиста заснована на љубави, треба да изгледа. Ако се двоје људи снажно воли, али ако имају битно различите представе или концепте везе, тада снажна љубав не само да неће бити довољна, него ће управо супротно бити оно што њихову везу чини нестабилном. Што је дистанца између блиских особа већа, они су више толерантни на одређене међусобне разлике. Међутим, када су међусобно веома блиски, када покушавају да буду „једно”, тада и најмања разлика у њиховом понашању може бити „прочитана” као мањак љубави.

И воле се и свађају се

Добар пример да љубав није довољна јесу они парови који се одлучују за партнерску или брачну терапију. Они се снажно воле, али улазе у међусобну борбу како би оног другог партнера натерали да се уклопи у њихову представу о томе како партнер који воли и с којим су у вези треба да се понаша. Када се партнерово понашање не уклапа у њихову представу, они се осећају недовољно вољени, због чега, директно или индиректно, захтевају од партнера да промени понашање и да се уклопи. То је слично као код љубоморе, где љубоморна особа сматра да није проблем у њеној љубомори, већ у партнеровом понашању које их „чини” љубоморнима. Они због тога покушавају да натерају партнера да се понаша на „исправан” начин, јер тада не осећају љубомору. Другим речима, у оба случаја особа сматра да ће се решити лоших осећања ако натера партнера да промени понашање и да почне да се понаша „како треба”.

Дилема је: Ако ме воли, зашто не промени понашање када види колико ми то смета? Онај партнер који се осећа више изневерено, зато што ствари нису онакве како их је замишљао, често је агресивнији у захтевима. Други партнер, по правилу, на то реагује одбрамбено, тако да се пар свађа, скупљајући замерке, што чини да упркос љубави коју осећају нису у стању да успоставе квалитетну, стабилну и дуготрајну везу.

Један од начина да се спрече бројни партнерски проблеми јесте да се приликом избора партнера осим саме особе погледа и како он замишља везу, тј. заједнички живот. Многи улазе у везе и бракове, а да не знају какав је однос партнера према важним животним питањима: рађање деце, њихово васпитање, штедња новца, материјална добра, здравље итд. Зато им се догађа да касније буду непријатно изненађени када схвате да су постојале разлике о којима нису на време размишљали.

Друго решење је партнерска терапија где пар, уз помоћ стручног лица, освешћује разлике које постоје између њих и учи начине да их превазиђе у оној мери која ће им омогућити да изграде заједнички концепт везе који је „удобан“ и једној и другој страни.

Иако је љубав неопходан елемент односа родитеља према детету, она није довољна да би се дете правилно одгојило и припремило за самостални живот. Да би остварио своју васпитну улогу, родитељ мора да припрема дете,  што значи да мора да улази у конфликте њим: да осујети неке дететове жеље и да га присиљава да врши неке радње које су корисне, а детету непријатне. Други елемент овог односа је дисциплиновање: постављање граница детету између онога што је допуштено и онога што није, као и принуђивање детета да изграђује хигијенске и радне навике. Данас је јасно да је формула оптималног васпитања: љубав плус дисциплина.

Моћна, али не и свемоћна

Родитељи који нуде само љубав не само да не доприносе правилном развоју детета, него искривљују његов развој у правцу синдрома размаженог или синдрома презаштићеног детета.

Љубав јесте моћна сила и значајан мотиватор, али није свемоћна. Превише пута смо у детињству слушали приче о томе како љубав и доброта побеђују све зло овога света. Зато из нашег колективног несвесног пробија представа о тријумфалној љубави као најснажнијој сили. Нажалост, свакодневни живот показује да није тако и да љубав није довољна.