Зоном комфора називамо одређено ментално и емоционално стање. Стање је карактерисано одсуством изазова и новина, за које особа сматра да су превише узнемиравајући, стресни или захтевни.
Шта је зона комфора?
Ако се држимо познатог и извесног, немамо чега да се плашимо, зар не? Механизам одржавања оваквог стања јесте избегавање. Шта се избегава? Споља гледано, избегава се потрага за новим послом, раскид незадовољавајућег односа, пресељење у нови град, итд. Изнутра гледано, избегавају се сопствена непријатна осећања, а поготово анксиозност.
Излазак из зоне комфора смо сви већ доживели, и то на самом рођењу. Из удобне симбиозе, унутар мајчине утробе, изашли смо у нови, непредвидиви и непознати свет. Током раног детињства, све је за нас било ново и изазовно, али смо некако имали поверења. Истраживали смо и доживљавали свакодневне изазове. Било је успеха и неуспеха. Страх се често јављао, али не и страх од страха.
У каснијим годинама, почели смо да се плашимо не само различитих објеката и ситуација, већ и сопствене реакције на њих. Почели смо да избегавамо сопствена осећања. Тада смо несвесно одлучили да је за нас боље да одржавамо статус qуо. Почели смо избегавањем да градимо зону комфора.
Како градимо зону комфора?
Особа која живи у стању које називамо зоном комфора има осећај да је изградила безбедно утврђење, изван чијих зидина се налазе застрашујућа створења и догађаји. Тамо, споља, налазе се претње.
Претње могу да буду усмерене на сам осећај комфора или на слику о себи.
Када особа претпоставља претње по сопствени осећај комфора, вероватно гаји уверења о неподношљивости различитих изазова. Тада, на пример, мисли да „не би могла да поднесе одбијање на интервјуу за посао“, „да би било претешко (а не само тешко) да се снађе у новом граду“ и „да не би преживела ако би остала без партнера“. Оваква уверења су нереалистична, нелогична и непомажућа. Ми можемо да поднесемо све што нас не убије, али ако одређени изазов сматрамо неподношљивим, избегаваћемо га као да је смрт.
С друге стране, када особа претпоставља претње по слику о себи, гаји уверења да би потенцијални неуспех био ултимативни доказ о њеној безвредности. У том случају може да мисли „ако не бих добила тај посао, то би значило да сам тотални промашај“ или „ако би ме особа која ми се свиђа одбила, то би значило да је мене немогуће волети“. Оваква уверења су такође нереалистича, нелогична и непомажућа. Један неуспех не значи да смо безвредни. Хиљаду неуспеха не значи да смо безвредни. Неуспех само доказује да смо погрешива и несавршена људска бића, што свако од нас заиста и јесте.
Неудобност зоне комфора
Зона комфора се чини удобном, јер се замишља да су са друге стране неподношљиви и по саму вредност особе претећи изазови. Када се, међутим, запитате како се осећате у зони комфора, приметићете да се не осећате лагодно и опуштено. Осећате дискомфор у зони комфора. Због чега? Због тога што је константно избегавање дискомфора непријатно стање. Избегавање дискомфора = дискомфор.
Узмимо пример анксиозности. Особа избегава да покрене одређене промене у свом живот јер осећа анксиозност поводом нових изазова и неизвесности. Избегавање анксиозности поводом изазова и неизвесности је такође мотивисано анксиозношћу. Особа осећа анксиозност поводом сопствене анксиозности и жели да је избегне. Стога, стање које покушава да избегне јесте управо оно стање у коме се већ налази. Због тога је зона комфора илузија.
Како изаћи из зоне комфора?
Вероватно сте чули безброј савета око тога како би било добро да већ једном изађете из зоне комфора. Међутим, подсећање да је зона комфора илузија и да је у ствари непријатна, само по себи, не помаже.
Када особи предочимо да она, у зони комфора, већ трпи дискомфор, поново се код ње активирају уверења о неподношљивости дискомфора и жеља за бегом, што је заиста механизам који одржава проблем. Сада особа види претње и унутар свог утврђења и жели да их избегне, и на тај начин само продужава проблем.
Решење проблема се налази у препознавању да је дискомфор у животу незаобилазан, али да је подношљив. Избегавањем само градимо илузију безбедности и извесности, у свету који је неизбежно неизвестан. Поред тога, изолујемо себе од живота, у узалудном труду да постигнемо апсолутну сигурност. Уместо избегавања, решење је у излагању изазовима.
Зона комфора је самоиспуњавајуће пророчанство
У зони комфора могућа је само стагнација. Потенцијали особе бивају залеђени. За особу која не излази из зоне комфора због могућих претњи по слику о себи, на делу је самоиспуњавајуће пророчанство.
Како то изгледа? На пример, замислимо особу која не жели да ризикује да тражи бољи посао, јер мисли да, уколико не успе да га нађе, то ће бити доказ о њеној суштинској неспособности. Због тога остаје на радном месту којим није задовољна и то узима као доказ о сопственој неспособности.
Решење је у раздвајању сопствене вредности од успеха и неуспеха, од прихватања и одбацивања других. Ми смо иста погрешива и несавршена људска бића, било да смо успешни или не, прихваћени или не.
За некога ко разуме да је, на крају крајева, немогуће у животу заобићи дискомфор, суочавање са њим остаје једина опција. Ако освестимо ову чињеницу сами за себе, добро је да, поред тога, освестимо и то да су животни изазови ретко када неподношљиви. Они јесу тешки, захтевни, понекад досадни, али ретко када доводе до завршетка живота, што би једино и било доказ да су неподношљиви. Поред тога, неко ко прихвата истину да смо сви у суштини несавршени и погрешиви, разумеће и да су грешке и неуспеси такође незаобилазни. Помислите, колико сте пута пали пре него што сте проходали?
„Ризикуј и излажи се“
Након разумевања следи ризиковање и излагање. Најбоље у малим дозама. За некога би то била потрага за партнером или новим послом, за другог одлазак код лекара или у теретану, за трећег нешто треће. Чувени психолог К.Г. Јунг је рекао: „Тамо где је твој страх, ту се налази твој задатак“. Препознајте своје страхове, погледајте их у очи, и онда им приђите. Видећете да се задовљство и раст налазе иза њих.
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
