– Метаније могу личити на чудне и сумњиве вежбе које чине хришћани. Ипак оне заузимају суштинско место на духовном путу који води од великопосног подвига до Пасхалне радости.
Једна професорка на престижном колеџу „Сара Лоренс“ увела је праксу да доводи неке од својих студената на Световладимирску Семинарију, како би их упознала са православним богослужењем. Био је то увек пријатан призор, видети је како долази са групом студената док се народ окупљао у капели Семинарије. Интересантно је то да је она одлучила да их доводи током Великог поста, средом поподне у време служења Литургије пређеосвећених дарова. Као што се могло и очекивати реакције једног дела студената су биле помешане. Уз многе метаније које су чинили верници током службе, ове реакције су се кретале од изненађења, збуњености до шокираности.
Американци на физичке гестове реагују веома подељено. У Западној Европи нико се не вређа и не чуди кад се тинејџери сретну на улици и поздраве љубљењем у образ два, три или четири пута. Уколико сретнем у неком ресторану пријатеља, православца, ми ћемо се поздравити на исти начин- грлећи се и љубећи један другог у образ. Међутим, изрази лица других гостију одају шокираност или збуњеност :“ Ми то не радимо у нашем друштву.“ Е па, ми православци радимо.
Такође правимо и метаније, било током личне молитве или заједничког литургичког окупљања, нарочито током Великог поста. Зашто то радимо? Да ли је то неки чудни остатак из традиционалне монашке духовности, са нагласком на строг подвижницки режим? Или је то поступак који има особиту вредност за оног који жели да озбиљно и истински живи у Христу? Другим речима, да ли је то нека особена вежба која се предузима ради побољшања здравственог стања, као нека врста „хришћанске јоге“? Или је то пракса која доводи до стварне позитивне промене у нашем животу, и физичке и духовне?
Ових дана, Американци су у потпуности упознати са клањањем које чине муслимански верници током свог дневног правила. Ове слике се могу скоро сваки дан видети у медијима. Већина њих није упозната да и православци практикују сличне поклоне, кад клекну на колена и челом додирну под, након чега се подижу како би стали у уобичајен молитвени положај. Били би запањени кад би знали да монаси начине дословно хиљаде метанија током обичне вечерње службе ( ово је честа пракса у манастиру Успења Пресвете Богородице у Мичигену, као и многим другим обитељима ). А подједнако би се изненадили и да виде обичне лаике како непрестано метанишу током повечерја прве недеље Великог поста, кад се чита покајни канон Светог Андреја Критског. Још једном, ми православци то радимо, али зашто?
Диван одговор на ово питање може се наћи у списима великог исихасте Теолипта, митрополита филаделфијског (1322).“Не занемарујте метаније,“саветује он својој духовној деци.“Оне пружају слику човековог пада у грех и изражавају признавање наше грешности. С друге стране, устајање сведочи о нашем кајању и обећању да ћемо водити врлински живот. Нека свака метанија буде пропраћена умним призивањем Христа, како би падајући пред Господом душом и телом задобили милост од Господа душа и тела наших.“
Метаније, са становишта митрополита Теолипта, имају више духовни него физички значај. Преклањањем колена ми показујемо понизност пред Богом, коме узносимо наше молитве. Клечање и дотицање пода челом је признавање наше грешности- ми овиме стварамо живу слику нашег грехопада. Сам наш став представља признавање тог стања, ум нам указује на наше духовно сиромаштво и пријемчивост за разне страсти, похлепу, пожуду, бес и злобу. Падајући телом и духом, ми такође исповедамо Име над свим именима, Име које „подупире универзум“ као што се изразио пастир Хермас и подупире наш лични свет такође :“ Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се на мене грешнога.“
Затим, кад се подигнемо на ноге, ово исповедање Христа и наше грешности постаје телесни симбол, истинско обећање да ће доћи до промене у нашем животу. Обавезујемо се на покајање и то да ћемо се преобратити из старог Адама у новог. Унутарње преображавање потврђено овим гестом није наравно резултат наших метанија, нити је чак резултат наше одлуке да се покајемо. Као и сваки аспект нашег хришћанског живота, овај преображај је дар милости која долази „одозго, од Оца светлости“.
У овом контексту треба да се прочита део из посланице светог Апостола Јакова који је изражен врло добро у следећем писму :“ Каква је корист, браћо моја, ако ко говори да има веру, а нема дела? Може ли га вера спасти?..Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих.. Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва.“
Када размишљамо о аскетским подвизима као што су пост и метаније, неопходно је да се сетимо речи попут ових. Ови поступци заиста утичу на унутрашњи преображај, очишћујући и усмеравајући наш ум и дух ка „само једном потребном“ (Лк 10:42). Али они се никада не завршавају сами собом. Као што нас Свети Оци стално уче, они постоје због једне једине сврхе а то је да нас доведу до Христа који ће једини излечити наше грехе, и привући нас у вечну заједницу са Богом и ближњима.
Последње речи, када се одлучимо за ову озбиљну великопосну дисциплину, дате су нам од самог Господа. Критикујући лицемерје првосвештеника који су се држали Закона, игноришући његов дух, Он је рекао :“ Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону : правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати.“(Мт 23:23).
Подвижнички подухвати, нарочито у време великопосног периода, су добри, па чак и неопходни, уколико желимо да у потпуности уђемо у дух празника и дозволимо Духу Самоме да пројави своју преображавајућу милост и силу у нашем животу. Али ови подухвати никад не иду сами. Једна од најосновнијих њихових намена, осим духовне вредности коју нам пружају, јесте да нас доведу до дела правде и милости према ближњем. Пре свега треба учинити ово, не занемарујући остало.
Mанастир лепавина
