Већина родитеља сматра да је њихово мишљење једино важно и да дјеца треба да прихвате и поштују.
Међутим, многи родитељи не разумију да им њихова одрасла дјеца нису ништа дужна и труде се да својој дјеци наметну своје мишљење и ставове. Једном сам слушала једног старца како говори да без обзира на љубав коју дајете својој дјеци, у старости можете остати сами.
Он је то објаснио кроз један једноставан животни примјер. Један дјечак је јако волио да чита књиге које нису имале везе са школом и школским књигама. Његова мајка му је то бранила и сматрала да је то чисто губљење времена.
Говорила му је да би му било паметније да учи умјесто што губи вријеме на читање глупости. Мајка је вјеровала да је то што ради исправно, а дјечак је осјетио како мајка не вјерује у њега. Његова мајка није била равнодушна, али дјечак од ње није добијао оно што му је највише требало, њену подршку.
Није му улијевала самопоуздање, није га прихватала таквог какав јесте и није поштовала његов избор. Као резултат тога дјечак је, када је одрастао, напустио своју мајку и прекинуо комуникацију са њом. Подизање дјетета је јако важан задатак, али је још важније да са 70 година имате своју дјецу поред себе, а не да вас оставе и забораве на вас.
Родитељи немају право да захтјевају од своје дјеце да се понашају онако како они желе и да раде све оно што они желе. Када одрасту дјеца не желе да се убјеђују са својим родитељима, не желе да им се родитељи мијешају у живот због чега прекидају комуникацију са својим родитељима.
Многи родитељи ће рећи како дјеца не знају да цијене њихову љубав и бригу, а ни сами не виде гдје гријеше и шта раде погрешно. Није да дјеца не цијене љубав својих родитеља, они само не желе да им родитељи намећу неке своје ставове и своја правила и не желе да им њихови родитељи говоре како треба да живе.
odmorimozak
