Неки је човек живео непрестано с црним облацима на души. Није веровао у доброту, посебно у Божју доброту и љубав. Једног дана док је, задубљен у своје црне мисли тумарао брдима изнад села, сусретне пастира.
Пастир, добар човек бистра ока, осети странчево очајничко расположење и упита:
„Шта те толико мучи, пријатељу?“
„Неизмерно сам усамљен.“
„Ја сам такође сам, али нисам тужан.“
„Можда зато што је Бог с тобом…“
„Погодио си.“
„Ја, напротив, немам Бога, не могу веровати у његову љубав. Како Бог може волети људе сваког појединачно? Како је могуће да мене воли?“
„Видиш ли оно наше село у долини?“, упита пастир. „Видиш сваку кућу, зар не? Видиш ли прозоре сваке куће?“
„Видим“. „Онда немој очајавати! Сунце је једно, па ипак оно обасјава сваки прозор у граду, и онај најмањи скривени прозор током дана оно обасја. Можда си ти очајан зато што ти је прозор затворен?“.
Из књиге „Куцам на врата вашег срца“
