У Православној Цркви, Задушнице нису просто народни обичај, нити дан сентименталног сећања на преминуле. Оне су дубоко литургијски и догматски утемељено сведочанство вере у Христа Васкрслог и у вечни живот Цркве – као Тела Његовог – у коме „… ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако, дакле, живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима.“ (Рим. 14,7-9).
Задушнице су израз онтолошке повезаности свих чланова Цркве – како оних који се још налазе на земљи, тако и оних који се већ упокојише у нади на васкрсењe. У својој литургијској свести, Црква никада не дели своје чланове на „живе“ и „мртве“ у биолошком смислу, јер у Богу, „сви су живи“ (Лк. 20,38). Онај ко је крштењем постао део Цркве – тела Христовог, обитава у заједници Светих, у динамичном односу са Истином, и смрт за њега не значи крај, већ улазак у вечност новог живота.
Задушнице су дакле, више него сећање – оне су литургијска икона Пасхе-ВАСКРСА, молитвени чин љубави којим Црква изражава своје биће као саборност у Христу. У Цркви помени се свакако врше на свакој Литургији, током проскомидије у диптисима – списковима живих и упокојених – као сведочанство да се у Христу нико не губи, већ свако бива унет у заједницу Његовог Царства.
Свети Кирило Јерусалимски нас учи:
„И ми приносимо молитве за оне који су се упокојили, макар и били грешни, јер верујемо да ће душама бити велика корист ако се за њих приноси света и страшна Жртва.“
Свети Јован Дамаскин у својој беседи о уснућу човека сведочи:
„За душе оних који су у вери отишли, молитве Цркве, милостиња и Литургија приношена за њих имају велику снагу, јер Бог прима те молитве као израз љубави и заједништва.“
Српски обичаји око Задушница – са приношењем жита, вина, свећа итд – нису пука фолклорна пракса. Они носе дубоко хришћанско симболичко значење: жито као праобраз васкрсења („зрно које умире да донесе род“), вино као знак Крви Новога Завета, а свећа као светлост која не гаси живот већ га преображава у Логосу. Тај народни израз је облик литургијске побожности, која сведочи да је вера у вечни живот дубоко укорењена у православно предање народа Божијег.
У времену у коме свет не зна шта да ради са смрћу – бежећи од ње у површност, у релативизацију или у заборав – Задушнице нас враћају у центар: у Христову победу над смрћу. Не плачемо над гробовима као они „који наде немају“ (1. Сол. 4,13), већ стојимо као наследници обећања: „Ко једе тело Моје и пије крв Моју има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54).
Задушнице су сведочанство да Црква није у прошлости, већ у вечности. И да човек не нестаје, већ се среће са Истином. А ми, као живи, кроз љубав, молитву и свештено сећање, постајемо саслужитељи те истине.
У том светлу, задушнице су чин којим потврђујемо да верујемо у Бога Живих, у Његову милост, у вечну заједницу љубави. То је наш одговор на дар Христов: живот вечни.
