Kада је и последњи члан сео за сто, врата су се херметички затворила. Температура
оптимална. Сви су били смирени и сабрани, гледали су у фасцикле испред себе. Девојке су послужиле флаширану воду и еспресо кафу. Састанак је могао да почне.
Са централног екрана обратио им се господин довољно искусан за главног а опет
недовољно стар да се занемари. Све је овде било оптимално. Рачунајући и мене
који сам закључан у орману толико дуго да сам се стопио са њим. Kада би ме
којим случајем нашли сигурно ме не би ни приметили јер ја одавно личим на орман.
Залепио сам се за његове шарке и полице, има ме у целој текстури дрвета. Гледам
ове људе за столом и они су постали део намештаја ове просторије јер и кад оду то се
ништа не да приметити. А ко ће вам боље то рећи него ја сакривен у орману!? Kада
сам једном пустио комарца ујео је само једног члана а чешали су се сви истом
руком и то тамо где их не сврби. Тешка болест је то стапање у стереотип.
Људска мимикрија хара овде као коб. Срећом ја ћу се спасити. Мењају намештај сваке три године… Још само мало ми је остало да будем дрвен, даће Бог и мене ће
рециклирати па ћу се опет мимикријати. Више мене нико неће стрпати у орман. Нико!
Жељка Башановић Марковић
