Вече је било тихо, пролећно. Прерано за починак а прекасно за излазак на вечеру. Чуо се шум дрвећа од дрвореда у улици и понеки жамор са тераса околних зграда. Ако би слика имала мирис, мирисало би на сету.
На улазу у стан, лепа млада жена у чизмама са високом, танком штиклом одмах је застала. Једном руком лагано је гурнула врата за собом. Једва је дисала и благо се ослонила леђима о зид. Гледала је у велико огледало које се простирало од пода па све до плафона са китњастим златним рамом. Ту у предсобљу заклела бих се да су им се погледи срели у истој тачки безнађа и неког лома сопствене душе, баш ту у огледалу, као ономад на венчању.
Седео је на поду, наспрам огледала. Сопствени одраз га је нетремице посматрао. Мушкарац са брадом и црвеним кармином, вештачким трепавицама и плавом периком. Испод врата се пресијавала скупа сатен пиџама на копчање.
Био би леп, да је мушкарац а опет и да је жена привлачио би многе. Нисам могла да се одлучим ко је лепши. Он је плакао без гримасе, не знајући ни сам ко је.
Аплауз је изостао кад се завеса коначно спустила на два живота у предграђу великог града.
Мирисало је од почетка на сету.
