Често сањам како храм Богородице Љевишке гори. Јасно видим како се боје фресака са њених зидова растапају пред мојим очима. Познајем њену унутрашњост добро. Ту сам се крстио као већ одрастао дечак.
Било је пролеће. Чекали смо ујака да дође за празник из Немачке.
Напољу је стари стојадин скупљао прашину испод шљиве, имао је уместо точкова наслагане старе цигле и блокове. Кад сам био мали често сам дане проводио унутра играјући се. Маштао сам да сам возач који превози путнике а како сам у то време гледао старе ратне филмове додатна уживанција била је вожња преко непријатељских подручја где пуца све од експлозива и бомби.
Док бих вртео волан у празно испуштао бих наизменично звуке рада мотора или испаљених пројектила, померајући се лево-десно па чак и залежући испод шоферке како би ме невидљиви меци заобишли. Брзо бих се уморио и легао на задње седиште са неким прастарим стрипом о индијанцима у тишини проводио сате и сате сакривен од свих.
Мајка би ме једино звала када би ми дала парче хлеба и масти посуто алевом паприком. Јео сам у сласт увек враћајући роман на најзанимљивији део стрипа када су индијанци заробили подлог каубоја Џима.
Код тог стојадина запалио сам прву цигару са Абазом, првим комшијом, кад нам је било шеснаест година. Била је то она без филтера, неспретно смо пљуцкали у страну и прикривали да нас гуши и да бих најрадије кашљали али то је било недопустиво на испиту зрелости како смо тада мислили.
Нисам никад истински почео да пушим. Једноставно то није било за мене. Волео сам да попијем ракију, чак и вино али ме дуван никад није узео под своје.
Абаз је слабо пио, нарочито у време Рамазана пушио је непрестано ваљда да смири нервозу.
Као дете нисам видео никакву разлику у томе што они не једу прасетину јер смо је и ми ретко јели. Како смо имали своје овце и јариће, у кући је било јаретине и овнетине тако да нам се то сводило на исто.
Ујак је све ређе долазио. Отац је говорио да се пошвабио и да му је све ово постало досадно и непознато. Мајка је ћутала и дусала се кад он не би чуо, јер јој није било право што тако говори о њеном брату али је у дубини душе била љута. Ујакова кућа била је у нашој улици и мајка је често ишла тамо да проветри или почисти двориште. Отац је само вртео главом кад би је видео како одмиче ка ујаковој кући.
„Манита жена…“процедио би кроз зубе.
Ту последњу годину прославили смо заједно, друштво из улице углавном. Необавезно смо се скупили негде кад је почело да се смркава и већ смо знали да нико нема ништа боље за дочек.
Око поноћи смо се нас тројица добро напила и отишла до Абазонове куће да узмемо појачало. Имао је лепу сестру али нисам себи дозвољавао да је гледам у том смислу мушко-женских односа. Ардита је седела за столом са ногама савијеним у коленима и подигнутим на суседну столицу. Била је тамнопута и лепа, нетипична за албанку.
После сам онако пијан разазнао да је појачало било изговор да одемо те вечери и да је наш друг Саша хтео да је види. Шта се после дешавало не знам. Вратио сам се у своју кућу и освануо у дневној соби на каучу са флашом пива поред кревета.
На северу Немачке је сурова клима. Ради се по цео дан а зими се ретко ко може затећи на улици после радног времена. Живим код ујака у соби поред купатила са посебним улазом. Ујак је одвојио моје струјно бројило од његовог. Чист рачун дуга љубав како би Немци рекли а и моја ујна. Навикао сам се некако на ово овде. Живим за викенде када са неким земљацима одем у пивницу. Почео сам да пушим од нервозе, дуван ми некако умртви мисли па са њима лакше могу да живим. Радим по аутоматизму у локалном сервису аутомобила где ми је ујак нашао посао код једног Албанца. Није ми тешко. У ствари најтеже од свега било је да напустим све и дођем овде. Често се сетим Абаза и његове сестре Ардите али не мислим о њима какви су сад. Замишљам да су исти као пре него што смо заратили, пре него ми је баш код оног стојадина где нам је детињство остало опсовао српску мајку…замишљам. Опет надам се да су живи.
Луфта е Косовëс одјекивало је са телевизора тог дана као мени за инат. Спикер је преплитао језиком. „Пећ, црква Светог Јована такозвана Митрополија са парохијским домом и свештеничким становима, запаљена је , кажу локлни међународни извори. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је читава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара…“
Горело је као у оном мом сну. Приметио сам у маскирној униформи и са капом на глави водене Абазове очи. Махао је руком на којом сам јасно видео „укч“.
Зевао сам као риба на сувом. Три хиљаде километара далеко од попришта наших некадашњих живота.
