Стари кажу: „Каква те колевка заљуља, таква те мотика закопа.“
Наше село је толико мало да се ни покојнику не враћа чак ни под земљу у њега.
Кућа у којој сам рођен близу је реке Скрапеж поноса свих мештана Глумача, малог села са брдима и косинама северно од Пожеге. Моје детињство било је безбрижно док сам био под окриљем села и ишао у двогодишњу сеоску школу.
Игре на потоцима заменили су ми на пречац великим градом.
Имао сам девет година кад су ме уписали у трећи разред основне школе у Пожеги.
Онако босоног утрчах право у ципеле два броја веће. Моји су продали краву да би ме спремили.
Одвели су ме у школу рођаци који живе у граду.
Показали ми учионицу и упознали са учитељицом. Блага и пријатна жена блајхане косе коју до тад нисам виђао. У селу су се жене ретко фарбале.
Мали, наиван и збуњен остао сам сам.
Часови су трајали до поподне. Тог првог дана једва ме је место држало. Све сам гледао и упијао али нисам имао мира, чак ми је помало било и досадно.
Велика школа на два спрата са пуно учионица и ђака била је за мене као свемирски брод, али уместо да полетим некако ме је сабијало сво то пространсво затвореног простора.
Да протегнем ноге питах да ли могу да одем у wц. Учитељица ми је допустила и ја изађох.
Тек кад сам кренуо да се враћам схватих да не знам која је моја учионица.
У паници отварах сва врата редом али непозната лица која сам виђао појачавала су мој страх и панику.
Заборавио сам и који спрат је био па сам тако тумарао сам по школи.
Већ на ивици плача отворих врата иза којих коначно угледах моје одељење….
Онако испрепадан изланух се речима: „Туј си Жујка, крваву ти неђељу!“
Сви су се смејали учитељица није могла да их смири….
Од тог дана сви су ме звали сељачић Жујка.
Патио сам за Глумачом и у тој патњи постао сам грађанин другог реда.
Село ме није хтело јер ме је град искварио а град је тврдио да нисам довољно покварен да не будем сељак.
У тој бици опет сам се изгубио.
Ниђе врата, крваву ти неђељу…
