Жељка Башановић Марковић: Златна рибица

Стрина је увек волела псовати. Тог дана док је прекидала везу на бежичном телефону опсовала је негде у ваздух ка плафону „Милосну ти мајку!“

Тај телефон донели су јој син и снаха из Немачке када су пролетос били за Васкрс. Бели са светлећим тастерима.

Низ ходник чуле се  нануле како ударају док силазе низ степенице. Била је то Анка, препознао сам је по клапарању. Вероватно се враћала са четвртог спрата где је свако јутро пила кафу са баба Босом.

Пришао сам акваријуму да нахраним рибице и видео како је она златна изврнута на леђа плутала без живота.

Вриснуо сам „Стрина!!!“ , „Угинула ми златна!!“

Стрина је утрчала у собу и загрлила ме, „пусти, ја ћу то средити…“,рекла је уз псовку.

Била је крупна жена и само снагом свог тела могла ме је заштитити без да ишта каже.

Волео сам је као мајку.

„Није лако бринути о живом створу,“ шапутала ми је у косу.

Ја сам знао да не мисли само на рибицу. Далеко у планини живела јој је сестра о којој нико није бринуо, стара и болесна. Стрина би отишла к њој да ја нисам морао у школу. Никако се није могла створити на две стране при удаљености од више од шест стотина километара. Док је био жив деда је говорио да свако на крају остане сам колико год деце и сестара имао. Стрина је увек одмахивала руком на то и опет би опсовала.

Ово дете нема ни брата ни сестру па сам му купила рибице, говорила је деди. Деда је опет мислио да су животиње за шталу али није то могао рећи за рибице тако да је ћутао.

Нисам имао ни оца ни мајку али је то стрина прећуткивала намерно. После рата стрина је  свашта прећуткивала а уместо објашњења убацивала је псовке. Кад бих се разболео дуго би седела уз моје узглавље и певала ми док не би заспао. Ретко би причала о мајци, а нисам ни тражио јер би ме  то увек расплакало а стрина каже да не треба бити цмиздравац.

Од после рата не играм се више, некако немам жељу а и немам с чим. Једина забава и љубав биле су ми тих једанаест рибица. У ствари десет, сад кад ове једине златне нема, сетих се изненада како сам престао и са децом да се играм јер смо пуцали замишљеним пушкама једни у друге па на крају не би остао нико жив. Нисам волео да ико нестаје.

Схватио сам да се туга и немогућност човека да  ишта побољша или поправи најбоље лечи псовком.

Опсујеш сочно као моја стрина и буде лакше, стварно буде.

Јутрос је умрла стринина сестра у планини па ћемо се стрина и ја преселити у Немачку код њеног сина и ја ћу тамо уписати школу.

Рибице ћу оставити комшиници Анки да има и она о некоме да брине кад баба Боса умре. Стрина каже да ће ми у Немачкој бити боље и да су тамо све рибице златне.

Опсовала је и рибице и Немачку на крају, једино то нисам разумео. Зашто опет псује кад је све ишло по плану.