Обукла сам панталоне, белу кошуљу и сако, па се предомислила. Хаљина ми се чинила пригоднијом за ту прилику. Закачила сам бакину ниску бисера око врата, таман ће ми ићи уз шналу са бисерима јер ми је коса изгледала ужасно. Смотала сам је у необавезну пунђу и учврстила укосницама и лаком. Нисам била задовољна својим изгледом али сам ипак кренула.
Улице су биле пуне људи јер је био сунчан дан и како се вече спуштало било је баш пријатно за шетњу. Пожурила сам преко улице и руком очешала у мимоходу високог мушкарца с брадом који ме је безобразно одмерио.
Зграда је била у кварту надомак мог, два угла ниже и кренула сам пешке. У улазу је било спарно и загушљиво, зато сам кренула пешке до четвртог спрата не застајкујући.
Дубоко сам удахнула испред врата и притиснула звонце испод кога је стајало њено презиме.
У стомаку ми је поигравао дамар као да сам срце прогутала живо па сад куца из моје утробе покушавајући да нађе пут кроз једњак и грло.
Покушах да се саберем. Врата ми је отворила жена која се бринула о њој од кад је изашла из болнице.
Пружила ми је руку још мокру од прања посуђа и чврсто је стегла. Покушала сам да јој се осмехнем.
„Будите љубазни према њој и говорите гласније.“ „Али, немојте викати шта год вам буде рекла.“
Гледала ме је право у очи поприлично сугестивна.
Ушла сам тихо у собу. Лежала је на подигнутом узглављу са барем три јастука. Глава јој је била отечена са косом рашчупаном и свезаном као птичије гнездо.
Изненадих се јер је у соби мирисало на неки благ и пријатан парфем. Одмахнух главом да одагнам мисли о болести како бих деловала лежерно.
Загледах јој се у очи. Биле су ситне и мутне као да је била много старија него што заправо јесте.
Бојим се да је не бих ни препознала да је лежала у болници са другим болесницима.
Та спознаја била ми је толико страшна да ми је потерала сузе, али трепнух неколико пута и оне се вратише у очне дупље. Снага психе била је свемогућа. Пришла сам кревету ближе, сагла се и пољубила је у образ. Мирисала је на болест и смрт. Од тог мириса и парфема који је служио да га покрије, завртело ми се у глави. Била ми је тесна кожа, осетих да ми је под пазухом и међу ногама мокро. Најрадије бих изјурила из те просторије и тешком муком сам контролисала своје поступке.Можда бих и урадила тако да она одједном није извукла кутијицу испод прекривача, била је плишана и црвена. Одмакла сам се корак уназад а она је испружила руку ка мени.
„Узми ово, требало је и раније да ти дам али прилике су биле такве.“
„То ти је успомена на мене, иди сад.“ Рекла је то неким храпавим као туђим гласом и већ у следећем тренутку спавала је са затвореним очима на оним цветним јастуцима наређаним у камару.
Испред улаза сам отворила кутију и угледала прстен од белог и жутог злата са малим смарагдом у средини. Био је боје њених очију кад је била млада, зелен и леп.
Ставила сам га на домали прст, био ми је таман. Кутију сам бацила у прву канту за смеће.
Шта ће ми кутија кад га нећу скидати са руке, ионако ми је пристајао и припадао.
***
Тутњала сам по кући као мува пред кишу. Само у брусу и гаћама испеглала хаљину коју сам купила још пре две недеље за двадесет година матуре. Желела сам их све задивити, натрљати им нос својом добротом, лепотом и постигнутим успехом у животу.
Била сам јутрос код фризера, коса ми је била офарбана и сјајна, беспрекорно ошишана.
Бринуле су ме црне лак ципеле које су ме мало жуљале позади али, тешила сам се да ћу издржати као и све друго што ме је жуљало у животу.
Такси ме је чекао пред зградом и ја сам брзо ушла како бих што пре ступила на сцену на којој ме није било тачно двадесет година.
Кришом погледах таксисту како бих оценила свиђам ли му се. Његов поглед одагнао је сваку сумњу.
Брзо ме је довезао до одредишта и дадох му позамашни бакшиш.
Утрчала сам у ресторан баш у тренутку када су наздрављали. Дохватих високу шампањску чашу десном руком на којој ми је био смарагд. Осветљена сала као да га је још просветлила, имао је боју језера.
Подигла сам чашу високо изнад главе „За нас!“, рекох кратко и погледах их све.
„За све који смо се окупили вечерас овде упркос томе што нас је живот расејао свуда по свету!“, рекао је најзгоднији у разреду Миломир гледајући у мене. Музика је спремно отпочела баш након тих речи и сви су устали и почели да играју.
Много сам пила те вечери. Неких се делова ни не сећам. Сећам се да ме је Миломир ухватио и снажно приљубио уз себе док смо плесали уз неки евергрин. Нисам се одупирала, лепо је мирисао и вртело ми се у глави. Чак сам можда и маштала да ме пољуби овде пред свима онако филмски, а он ме је окретао и окретао као да је подијум био само наш.
Миона са којом сам седела смејала се пијана као чеп. Сетих се да је тако било на свакој екскурзији. Неке ствари се ни са годинама не мењају.
Седох поред ње сва задихана од игре. Запалила сам цигарету и салветом хладила знојаво лице. Огледало нисам смела да извучем из торбице јер сам знала да ми се шминка већ помало разлила.
„Имаш упаљач?“ села је поред мене жена које се нисам сетила у првом тренутку.
Припалих јој цигарету а она ме погледа преко дима и упита „Не сећаш ме се?“
Одмахнух главом.
„Ја сам Калина, ишле смо на клизање годину дана заједно, кад смо се спремале за такмичење.“
„Кааалинааа, баш ми је драго, ти не живиш у земљи више, давно ми је неко рекао.“
„Тачно,отишла сам пред крај рата, али годишњицу матуре не бих пропустила ни за шта, мада и муж је дошао неку протетику да ради овде је ипак јефтиније…“
Одједном ме је ухватила за руку у принела је прстен ближе очима.
„Леп је!“ рече, „Мора да ти га је муж купио?“
„Немам мужа“, рекох надјачавајући се с музиком, „Породични.“ ,изустих кратко.
„Има ли посвету са унутрашње стране?“ упита ме све се више приближавајући мом лицу да сам јој осетила дах, топао и киселкаст.
Схватих у том тренутку да никад нисам скинула прстен с руке од оног дана. Брзим потезима скинух га са руке и осетих олакшање што нема ништа….
Калина је већ играла са неким на подијуму и вртела салветом у вис.
Деловала је бесно а ја поносно на своју предострожност.
Играла сам до зоре изувши ципеле да ме не спутавају.
***
Сутрадан сам дуго лежала у кревету. Дошла сам пијана у раним јутарњим сатима. Шминка ми се размазала и по лицу и по јастуку.
Док сам пила кафу, поносно сам вртела прстен између кажипрста и палца. Онога дана када ми је тетка поклонила прстен одмах сам отишла у златару и скинула гравуру са унутрашње стране.
Знала сам да ће кад тад доћи до тог тренутка, јер мој теча је био на ратишту дуго и већ се увелико шушкало да су покрали са лешева гомиле накита. Само страх од њихове ратне крволочности спречавао је да ти гласови буду гласнији.
Нисам никад ни слутила да моја фамилија има нешто да ми остави у аманет осим срамоте.
