Сатанска космологија и космогонија нису нове. Оне су дуалистичке, а познате архајској мисли још пре Платона. Оне се обнављају у јеретичким учењима почев већ од првих столећа хришћанства, те налазе до дана данашњег своје прибежиште у разним магијским учењима и у филозофији. Није у тим космологијама и космогонијама битно што оне дају маха разним маштањима, него што се у њима јасно осећа сатанска тежња да се одбије учешће човека у Литургији, а то значи: човек одбија да се диви битију и сматра да је битију истоветно само ЗНАЊЕ које је надмоћ над битијем и којим (знањем) и сам човек стиче надмоћ над створеним битијем! Наравно, над битијем створеним које (чак и у његовој створености) признаје само зато што – у тежњи ка надмоћи – не може да не призна оно што је једини могући (замисливи) предмет човекове надмоћи и знања!
