Живот у свету називамо световношћу створења, јер прави живот је исто што и бесмртна душа. Грци зато означавају истом речи „психе“, и „душу“ и живот, посебно као живот личности, а не врсте (живот врсте, као појава је зои). А и када Христос каже „Ја сам живот“, мисли на живот истоветан са самом бесмртном душом човека, живот у којем се и само тело поистовећује с том душом. Дакле, телесно и духовно сазревање у свету је световно.
Али што се духовног сазревања тиче, оно не настаје нити може настати тек у свету, јер савршенство Божијег стварања је у томе што је Бог, створивши сушто, створио самим тим и духовну зрелост као суштину суштог.
Ми кажемо сушти, сушта, сушто“ — који јест, која јест, које јест, постоји, — а не „биће“. Јер „сушчима во гробјех живот даровав…,“ суштима, онима који јесу, постојећима. Суштина значи да сушто јест какво јест, створено.
Духовност суштог не зависи од света. У томе и јест достојанство којима се сушто потврђује наспрам света. Духовност није световност суштог, него сама његова суштина.
Пуно достојанство своје суштине човек је стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа се то достојанство не повећава током времена, у свету: а чиме би додтним — сем пуком таштином (празнином) — човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова и каже: „све је таштина (празнина, ништавност)“, наравно, све што је световно.
Зашто Христос каже: „пустите децу к Мени!“, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? — Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је — Син Човечји! Син! Услед савршености Торца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихови доцнији развој — сазревање схваћено као урастање у световност — може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини).
Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно.
Богородица је, посветивши се Богу — а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! — сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост.
Детиња природа човека је исто што и чедност (по чеду), отрочество (отроко, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кроткост, смиреност… све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомоућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. То није чистота тек телесна, него чистота саме суштине човека као суштог. То је непомућена пуноћа и целини битија (постојања) суштог: целомудреност.
Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици.
Зато се чедност, детиња природа суштог, може с разлогом — од времена Богородице — назвати богородичношћу човекове суштине.
Монашто је богородичност. Монаси су следбеници Богородице: не по томе што би света и световности морали да се одричу муком, носећи сваки од њих „свој крст“ патње и подвига као самооодрицања јер то онда не би било ни монаштво ни богородичност, него су богородични по томе што крст који носе јест крст њихвог васрсења, радости, отроческог радовања због обнове! Са тога свог крста који носе — и самим покајањем, као духовном радошћу — очекују и доживљују да се у њима обнови детиња природа човекова, првобитна слава човекова. („Он се сјећа прве своје славе“, каже Његош у својој Лучи Микрокозми).
И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост! Христа у самом себи, Христа као Сина Човечијег!
Зашто је потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто је савршенство и човекова духовна зрелост — не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него — управо у чедности, у безаленој детињој природи човека?
Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, а духовна зрелост је у чедности! Осећање настаје смао у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања!
Говоримо, наравно, о осећању пуноће битија, а не о страсти која је осећање лишености, човеково незадовољство створеним битијем и одбацивање битија Богом стовреног! осећање пуноће битија је када осетимо суштину суштог као његову савршеност, испуњеност, пуноћу и када се тој пуноћи радујемо, славећи и Творца и твар: „Све дивоте земље и небесах“ (Луча Микрокозма, Посвета, 171-180).
А природу осећања морамо да чувамо зато што је вера могућа само као осећање. Христос нас је спасао на тај начин што нам је спасао веру — за коју више, да није било њега, не би у свету и световности било никакве могућности! Он је спасао живот човечанства. А та вера је, по својој природи, осећање. А природа осећања је у чедности! Ако не сачувамо чистоту (чедност, богородичност, монаштво) осећања — како је то учинила Богородица! — нећемо сачувати ни веру: готово је са вером кад се она ослања на чулно искуство и знање, на све оно што се стиче развојем саме световности човека! На тај мамац је Сатана ухватио Прародитеље!
Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Зрелост и чедност“ стр. 147-151), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.
srodstvopoizboru.wordpress.com
