Еустахија Арсић – прва жена сарадник Летописа Матице српске

Еустахија Арсић, књижевница, преводилац и добротворка, написала је „Совјет матерњи“, али књижевни првенац није потписала. Остала је упамћена и као прва жена сарадник Летописа Матице српске.

После боја на Косову, иглом и златним концем, монахиња Јефимија спевала је „Похвалу кнезу Лазару“. А онда су прохујала четири века док се није охрабрило ново женско перо. Иза њега се крила Еустахија Арсић, прва књижевница која је писала на славеносербском језику. Мало је трагова који нас воде до њеног живота и рада, али се зна да је оправдала поређење са Жорж Санд, Францускињом која је своја дела потписивала мушким именом. Управо то је чинила и Еустахија, свесна да само тако може да изнесе борбу за савремено васпитање припадница нежнијег пола. Јер, време у којем је живела није било на страни жена. И није било спремно за раскид са конзервативним.

На свет је дошла 14. марта 1776. године, у кући оца Гаврила Цинћића и мајке Марте. Фрушкогорска варош било је родно место „наук љубитељице“ и „љубитељице муза“, како су је звали. Поносно је истицала Ириг, говорећи да се у овом сремском крају рађају само изузетни људи, „они који су осим света“.

Тек пола века после њене смрти, кренуло је интересовање за њено детињство и младост, али тада, у покушају да је „разоткрије“, уредник часописа „Јавор“ Илија Огњановић није имао много среће. Сазнао је да се са породицом преселила у Арад, да је била толико лепа да су јој песници писали оде, али оно што је било далеко важније јесте њено образовање, чињеница да је говорила немачки, енглески, латински, француски и румунски језик. Била је увек „гладна“ писане речи, па се претплатила на сва дела Доситеја Обрадовића, „гутала“ је мудрости историчара Јована Рајића, научника Атанасија Стојковића, Џемса Томсона, Павла Кенгелца…
Удаја, додуше трећа, пружила јој је шансу да се надограђује у ономе до чега јој је највише стало – образовању. После брака са трговцем Лацковићем, уследио је живот са племићем Томиславом Радовановићем, а онда са Савом Арсићем. Последњи супруг, сенатор, градски начелник, управитељ и добротвор учитељске школе (Препарандије) у Араду, био јој је ветар у леђа. Са њим је доспела у високо друштво, па је још више читала домаћу и страну литературу, претплатила се на сваку српску књигу, листове и часописе, још више је интелектуално јачала, што ју је охрабрило да се посвети таленту који је готово скривала и од себе. Написала је „Совјет матерњи“ и посветила га Урошу Несторовићу, али свој књижевни првенац, који је изашао из Будимске универзитетске штампарије, није потписала, него се сакрила иза једне од две песме које су биле додате на крају књиге. Обратила се директно младим људима, желећи да их подстакне да се боре за себе и раде на личном напретку. Било је то 1814, године коју је угледни професор Андра Гавриловић означио као прву „од како се у српској књижевности јавља женскиње, Српкиња с пером у руци, као књижевник“.

Преводилачке успехе није морала да крије, па су се приче о њима „разлетеле“ чак међу странцима. Пруски официр Ото Дубислав племенити Пирх је 1829. године написао књигу „Путовање по Србији“, спомињући Еустахију као врлог преводиоца Виланда, Волтера, Томсона… А остала је упамћена и као прва жена сарадник Летописа Матице српске. Овој установи је оставила два легата, а важила је и као добротвор неколико српских и румунских просветних и верских институција. И Јоаким Вујић, који ју је прво кудио због тога што је три пута стајала пред олтар, био јој је захвалан на доброчинитељским подухватима.

– Бићу јој благодаран до последнаго диханија – говорио је, јер му је поклонила 450 форинти сребра да изда књигу у време када је био остављен од целог света.

Жудела је да промени мушки свет и борила се да доба у којем је живела буде подједнако благонаклоно према дамама. Била је љута на оне који говоре да „женском полу не потребујет учити читати и писати, да пишу љубавником писма, за женско је, вели, преслица“. Храбрила је даме да купују књиге, да уписују своја имена која ће једном пронаћи њихови потомци.

Вук Караџић ју је ценио, називајући је „благодарном и високоученом госпођом“. Када ју је 1821. године замолио да у Араду сакупи претплатнике за трећу збирку његових песама, она му је убрзо послала списак са стотинак имена и новац. Истина је била мало „другачија“. Еустахија је заправо продала само шест примерака, а остале је откупила и поделила вредним ученицима. И неколико стотина примерака свог првог дела је послала школској депутацији, са захтевом да се новцем од продаје сваке године награди сиромашан а добар ђак Учитељске школе у Сомбору.
Тако је постигла свој циљ – ширила је књижевност кад год и како год је могла.
Смрт мужа Саве, којег је Урош Несторовић похвалио због занимања за књигу и предложио га аустроугарском цару Фрањи Јосифу Првом да га одликује медаљом за заслуге и подари му племство, била је увод у мрачан период Еустахијиног живота. Бринула је о имању, водила парницу око њега, борила се са болешћу…

Престала је да пише, а њено име се појавило тек неколико пута у појединим часописима и готово заборавило. Умрла је 1843. године а да јој последња жеља није била испуњена. У песми коју је написала молила је песнике да јој макар име негде спомену, али то се није догодило. Није имао ко да га упише ни на надгробној породичној плочи у Араду, јер није имала наследнике, али се зато она побринула за пријатеље, арадске и цркву у Иригу, жупанијску болницу, Матицу српску и арадске српске школе. Тестаментом им је оставила сву имовину. Можда још није касно да јој се испуни последња жеља…

Новости.рс