Немачки психоаналитичар, филозоф и социјални психолог Ерих Фром, тврдио је у свом ремек–делу „Умеће љубави“ да је љубав активност за коју је потребно доста знања и труда, да се не догађа случајно, већ је за њу потребно извесно умеће које се стиче дугим и упорним деловањем.
Фром пише:
„Ова књига жели да покаже да љубав није осећај у који олако може бити било ко упуштен, без обзира на то колики је степен зрелости досегнуо.
Она жели да убеди читаоца да су сви његови покушаји на љубав осуђени на неуспех сем ако не покуша најактивније да развије своју целокупну личност, тако да постигне продуктивну оријентацију; то задовољење индивидуалне љубави не може бити постигнуто без капацитета да се воли свој ближњи, без праве понизности, храбрости, вере и дисциплине. У култури у којој су ови квалитети ретки, постизање способности да се воли мора остати ретко достигнуће.“
Фром сматра нашу искривљену перцепцију љубави црно-белом:
„Већина људи схвата проблем љубави првенствено у томе како бити вољен, пре него како волети, у способности да воли. Стога, проблем за њих је како бити вољен, како бити допадљив.“
Људи мисле да је љубав једноставна, али да је пронаћи прави објекат љубави – или бити вољен – тешко. Овај став има неколико узрока укорењених у развоју савременог друштва. Један од узрока је велика промена која се догодила у 20. веку са поштовањем избора објекта љубави.“
Фром прави разлику између заљубљености и трајног стања љубави:
„Ако двоје људи који су били странци, као што смо сви ми, изненада допусте да се зид између њих сруши и осећају се блиско, осећају се као једно, овај тренутак јединства један је од најрадоснијих, најузбудљивијих искустава у животу.
Све је лепше и чудесније за особе које су биле затворене, изоловане, без љубави. Ово чудо изненадне присности је често олакшано ако је комбиновано са, или иницирано, сексуалном привлачношћу и односом. Међутим, овај тип љубави по својој правој природи није трајан.
Две особе се добро упознају, њихова присност све више и више губи чудесан карактер, док њихови антагонизми, њихова разочарања, њихова заједничка досада не убије шта је преостало од почетног узбуђења. Ипак, у почетку они не знају све ово: у ствари, они узимају осећај слепе заљубљености, „оно бити луд једно за другим“, за доказ њихове љубави, док то може само доказати степен њихове претходне усамљености.
„Тешко да постоји нека активност, неки подухват, који је започет са тако огромним надама и очекивањима, а ипак, који тако редовно не успе, као љубав.“
Фром даље пише:
„Први корак који се предузима је да се постане свестан да је љубав умеће, као што је и живљење умеће; ако желимо научити како да волимо ми морамо поступати на исти начин као да желимо научити друга умећа, рецимо музику, тесарство или умеће медицине или инжењерство.
Који су неопходни кораци у учењу сваког умећа? Процес учења умећа може бити подељен на одговарајућа два дела: први, умеће теорије; и други, умеће праксе. Ако желим научити умеће медицине, морам прво знати чињенице о људском телу и различитим болестима.
Кад имам сва ова теоретска знања, ја сигурно нисам стручан у медицинској умећу. Ја ћу постати мајстор овог умећа само после дуготрајне праксе, док се евентуално резултати мог теоретског знања и резултати моје праксе не споје у једно – моју интуицију, есенцију овладавања сваког умећа.
Али поред учења теорије и праксе постоји и трећи фактор неопходан да се постане мајстор у било ком умећу – овладавање умећем мора бити ствар ултимативне зантересованости; не сме постојати ништа на свету важније него то умеће. Ово је истинито за музику, за медицину, за тесарство – и за љубав.
И можда овде лежи одговор на питање зашто људи у нашој култури ретко покушавају да уче ово умеће упркос њиховим очигледним неуспесима: упркос дубоко укорењеној жудњи за љубављу скоро све остало се сматра важнијим од љубави: успех, престиж, новац, моћ – скоро сва наша енергија је коришћена да се научи како постићи ове циљеве, а скоро ништа за учење умећа љубави.“
kultivisise.rs
