С обзиром на болест друштва као и све озбиљнија и бројнија тешка психичка обољења везана с данашњим начином живота, легитимно је закључити како је због људског здравља неопходно мењати постојећу структуру друштва – закључак до којега апологети никако не могу допрети.
Све чињенице указују да је хетерономно ометање процеса развитка детета – као и одрасле особе – најдубљи корен менталне патологије, нарочито деструктивности.
Модус постојања заснован на имању, став усредоточен на власништво и профит, нужно производи жељу – заправо потребу – за силом. За владање другим живим бићима, да се скрши њихов отпор, потребна је употреба силе. Због одржавања власти над приватним власништвом требамо употребљавати силу да бисмо приватно власништво заштитили од оних којих нам га хоће узети јер ни они, као ни ми, никада немају довољно. Жеља за приватним поседом производи жељу за употребом насиља да бисмо оробили друге, на отворен или прикривен начин. У модусу имања човекова срећа лежи у његовој надмоћи другима, у његовој сили и, у крајњој линији, у могућности побеђивања, оробљавања, убијања.
Они који се брину за једнакост у смислу да удео свакога мора бити сасвим једнак, показују да је њихова оријентација на имање једнако снажна, осим што је негирана преокупацијом за тачну једнакост. Иза те бриге извирује њихов прави мотив: завист. Они који захтевају да нико нема више од њих самих, на тај се начин штите од зависти коју осећају кад нетко стекне и ситницу више од њих. Требало би радити на искорењивању и раскоши и сиромаштва. Једнакост не мора значити квантитативну једнакост у погледу и најмање ситнице материјалног добра, већ се састоји у томе да разлика у приходу не ствара различита животна искуства за различите групе људи.
Политички револуционари вјерују да прво треба радикално променити политичку и економску структуру и да ће се тада променити и људски дух. Али заправо ће нова елита мотивисана истим карактером као и стара, настојати поново успоставити услове старог друштва у новим друштвено-политичким институцијама које је произвела револуција. На другој страни, људи тврде да се најпре мора променити природа људских бића – њихова свест, њихове вредности, њихов карактер – и да је тек тада могуће градити истински људско друштво. Али истори9ја је показала да нису у праву. Искључиво психичка промена увек је остајала у приватној сфери и ограничена на мале оазе, или је била потпуно неделотворна када је проповедање духовних вредности комбиновано с практиковањем њима супротних вредности.
Ако се друштво трансформисало у „мегаломанију“ (тј. цело друштво, укључујући све људе, понаша се као огроман, из средишта управљан строј), фашизам је, дугорочно гледано, готово неизбежан јер (а) људи постају овце, губе способност критичког мишљења, осећају се беспомоћнима, пасивни су и нужно следе вођу који „зна“ што да се ради – као и све друго што они не знају – и (б) „мегаломанију“ може покренути свако тко има приступ до ње, једноставним притиском на дугме. Мегаломанија се, као и аутомобил, креће сама, тј. особа за управљачем аутомобила мора само помицати праве полуге, управљати воланом и кочницама и посветити нешто пажње неким сличним детаљима. Оно што су у ауту и другим стројевима бројни точкови, у мегаломанији су то многи нивои бирократске администрације. Чак и особа средње интелигенције и способности може лако управљати државом, када се једном нађе у центру моћи.
Бесомучни рад довео би људе до правог лудила, једнако као и потпуно ленчарење. У комбинацији – те контрадикторности могу преживети.
Огроман парадокс па и трагичност људског положаја настаје из чињенице да је све то што човека данас мучи, тлачи и угрожава, дело њега самог.
Стара илузија о капитализму као савршеном систему остаје недирнута само за оне који живе без бенефиција раскоши средње класе: за ниже средње класе Запада и за већину људи у „социјалистичким“ земљама. И буржоаска илузија о „срећи путем потрошње“ нигде није живља но у оним земљама које још нису испуниле буржоаски сан.
Многа би зла данашњих капиталистичких и комунистичких друштава нестала увођењем гарантираног годишњег прихода. Срж те идеје је да све особе, без обзира раде ли или не, добију безусловно право да не скапају од глади и да имају кров над главом. Примали би не више но што је потребно за уздржавање – али не би примали ни мање. То право данас изражава ново схватање, иако и врло стару норму коју је поставило хришћанство а проводила многа примитивна племена, да људска бића имају безусловно право на живот, без обзира обављају ли своју „дужност према друштву“. То је право загарантирано нашим животињским мезимцима, али не и нашим ближњима.
Одређена религија, ако јој успе мотивирати људско понашање, није само скупина доктрина и веровања. Она је укорењена у специфичној карактерној структури човека и, у оној мери у којој је религија групе, и у друштвеном карактеру. Тако наш религијски став можемо сматрати аспектом структуре нашег карактера јер ми смо оно што поштујемо, а оно што поштујемо је оно што мотивира наше понашање. Али људи често нису ни свесни стварних предмета свог личног поштовања па своја „званична“ веровања бркају са стварном, иако тајном религијом. Тако, нпр., ако човек поштује моћ док проповеда религију љубави, религија моћи је његова тајна религија док је тзв. званична религија, нпр. хришћанство, само идеологија.
Свако се данас прилагођава већини, којој је заједнички само узајамни антагонизам.
Тежња за сигурношћу блокира тражење смисла.
Супротност од среће нису жалост или бол, него потиштеност, која резултира из унутрашње стерилности и непродуктивности.
Постоји још једно објашњење за отупљивање нашег осећаја за опстанак: захтеване промене у животу биле би толико драстичне да људи више воле будућу катастрофу но жртве које би требало одмах поднети.
prometej.ba
