Пошто смо обрадили теоријски аспект умећа љубави, сада се суочавамо са много тежим проблемом — праксом умећа љубави. Може ли се о пракси умећа учити другачије до упражњавајући га?
Проблем је данас још тежи због чињенице да већина људи па и многи читаоци ове књиге, очекују упутства типа „уради сам“, а у овом случају то значи да буду поучени како да воле. Бојим се да ће се свако, ко овом последњем поглављу приступи на тај начин, јако разочарати. Љубав је лично искуство које свако мора да доживи и проживи: у ствари једва да има неко ко овај доживљај није имао бар у зачетку, као дете, младић, одрастао човек. Оно што се може постићи расправом о пракси љубави је да се размотре претпоставке умећа љубави, приступи умећу, да тако кажемо, и остварење тих претпоставки приступа. Kораке ка циљу може свако предузети једино сам, а расправа се завршава пре него што је предузет одлучујући ко- рак. Ипак, верујем да расправа о приступима може помоћи у савлађивању умећа — бар онима који су се ослободили очекивања „упутстава“. Савлађивању било ког умећа постављају се извесни општи захтеви, без обзира да ли се ради о столарству, медицини или умећу љубави. Пре свега, савлађивање умећа захтева дисциплину. Ни у чему нећу никад бити добар ако то не чиним на дисциплинован начин; све што чиним само ако сам ,,за то расположен“ може да буде леп или забаван хоби, али никад нећу постати стар у том умећу. Али, није у питању само проблем дисциплине у савлађивању одређеног умећа (рецимо сваки дан вежбам одређени број часова), већ проблем дисциплине у читавом човековом животу. Неко би могао помислити да за модерног човека нема ничег лакшег за учење од дисциплине. Зар он не проводи осам сати дневно, на најдисциплинованији начин, на послу који је строго рутинизован?
Чињеница је, међутим, да модерни човек изван сфере рада има јако мало самодисциплине. Kада не ради, он жели да буде лењ, да се оклембеси, или да употребимо лепшу реч, да се опусти. Сама ова жеља за лењошћу углавном је реакција на рутинизовање живота. Баш зато што је човек принуђен да осам сати дневно своју енергију троши на сврхе које нису његове, на начин који није његов, већ му је прописан ритмом рада, он се буни и његова побуна поприма облик инфантилног угађања самом себи. Уз то, у борби против ауторитарности, он је постао неповерљив према свакој дисциплини, како онај коју намеће ирационални ауторитет, тако и према рационалној дисциплини који одређује сам. Без такве дисциплине, међутим, живот постаје раздробљен, хаотичан недостаје му концентрација. Да је концентрација нужан услов савлађивања умећа, готово да и не треба доказивати. То зна свако ко је икада покушао да научи неко умеће.
Ипак, у нашој култури, концентрација је ређа чак и од самодисциплине. Напротив, наша култура води растресеном и разливеном начину живота који једва да игде има премца. Ти радиш много ствари одједном: читаш, слушаш радио, разговараш, пушиш, једеш. Ти си потрошач са отвореним устима, жељан и спреман да прогута све — слике, течност, знање. Овај недостатак концентрације се јасно показује у тешкоћи да будемо сами са собом. Мирно седети, без разговора, пушења, читања, пијења, за већину људи је немогуће. Ом постају нервозни, уз- врпоље се, па морају нешто да учине са својим устима или рукама. (Пушење је један од симптома овог недостатка концентрације; оно запошљава руку, уста, око и нос.)Трећи фактор је стрпљење . Опет, свако ко је икад покушао да савлада неко умеће зна да је стрпљење нужно ако желиш било шта да постигнеш. Kо жели брзе резултате, никад неће научити неко умеће. Ипак, модемом човеку је исто тако тешко да буде стрпљив колико да се научи дисциплини и концентрацији. Читав систем негује баш супротно: брзину. Kонструкција свих наших машина је у функцији брзине: ауто и авион возе нас брзо ка нашем одредишту — што брже, то боље. Машина која може да произведе исту количину за пола потребног времена двапут је боља од старије и спорије. Наравно, за ово постоје важни економски разлози. Али, као и у многим другим случајевима, људске вредности су одређене економским вредности- ма. Оно што је добро за машине, мора бити добро и за човека — то је логика. Модеми човек мисли да нешто губи — време — када не ради брзо; ипак он не зна шта да уради са уштеђеним временом — сем да га убија.Kоначно, услов учења било ког умећа је да нам његово савлађивање буде н а јв иши ин те ре с . Ако уме- ће није нешто од највеће важности, почетник га никад неће научити. Он ће, у најбољем случају, постати до- бар дилетант, али никад неће постати мајстор. За умеће љубави овај је услов исто тако нужан као и за било које друго. Ипак се чини да у умећу љубави сразмера пре- теже у корист дилетаната знатно више него у осталим умећима. Морам још нешто да напоменем у вези са општим условима учења умећа. Човек не почиње да учи умеће директно, већ, да тако кажем, индиректно. Пре него што почне са самим умећем, човек мора да научи велики број других и често на изглед неповезаних ствари. Столар почетник прво учи да рендише дрво; почетник у учењу клавира са вежбањем скала; почетник у зен-умећу стрељања луком почиње са извођењем вежби дисања. Ако човек жели да постане мајстор у било ком умећу, мора да му посвети цео живот или бар да се сроди с њим. Сопствена особа постаје средство за савлађивање умећа и мора да се прилагоди специфичним задацима које оно захтева. Што се тиче умећа љубави, то значи да свако ко жели да постане мајстор у овом умећу, мора започети са вежбањем дисциплине, концентрације и стрпљења током сваког периода свог живота.Kако се увежбава дисциплина? Наши би преци били много подобнији да одговоре на ово питање. Њихова је препорука била да устанемо рано, да се не препуштамо непотребном расипништву, да много радимо. Ова врста дисциплине је имала очигледне недостатке. Била је крута и ауторитарна, усредсређена на време штедње и одрицања и у многим погледима непријатељска према животу.
Али, као реакција на ову врсту дисциплине, појачавала се тенденција да се буде сумњичав према свакој дисциплини, а да се недисциплинована, лења опуштеност у слободно време учи допуном и противтежом рутинизованом начину живота који нам је наметнут у току осмочасовног рада. Не- ка очигледна и елементарна правила су: устати у одређено време, један део дана посветити делатностима као што су размишљање, читање, слушање музике, шетња; не препуштати се, бар не преко извесног минимума, делатностима бега као што су крими приче и филмови, не претеривати у јелу и пићу. Битно је, међутим, да дисциплина не сме да се увежбава као наметнуто правило, већ као нешто што је постало израз наше воље; да је осећамо као пријатну и да се полако навикавамо на врсту понашања које би нам вероватно недостајало када би престали да га упражњавамо. Једна од несрећних страна нашег западњачког схватања дисциплине (као 1 сваке врлине) је претпоставка да је
увежбавање дисциплине скопчано са болом и само ако је болно, може да буде „добро“. Исток је одавно схватио да оно што је добро за човека — за његово тело и душу, мора такође да буде и пријатно, иако у почетку мора да се превазиђе известан отпор.
Ерих Фром из књиге – Умеће љубави
