Модерни човек се отуђио од себе, од свог ближњег и од природе. Он је трансформисан у робу, своје животне снаге доживљава као инвестицију која мора да му донесе максимално могући профит у постојећим тржишним условима. Људски односи су у суштини односи отуђених аутомата, који своју сигурност заснивају на томе што свако од њих остаје близак стаду и што се не разликује по мислима, осећањима или деловањима. Иако покушава да буде што ближе осталима, свако остаје потпуно усамљен, прожет дубоким осећајем несигурности, тескобе и кривице, који су увек резултат немогућности да се превазиђе људска одвојеност. Наша цивилизација пружа многе палијативе који помажу људима да не дођу до свести о својој усамљености: то је, као прво, строга рутина бирократизованог, механичког рада, која помаже људима да не дођу до свести о својим најосновнијим жељама – тежњом за трансценденцијом и сједињењем. Уколико ова рутина сама није довољна, човек превазилази своје несвесно очајање рутином забаве, пасивним гутањем звукова и слика које му нуди индустрија забаве; уз то и задовољством што га пружа куповина увек нових ствари који се убрзо замењују другима. Модерни човек, у ствари, близак је слици коју је Хаксли (Алдоус Леонард Хуxлеy) описао у својој књизи Врли нови свет: добро ухрањен, добро обучен, сексуално задовољен, а ипак без свога “ја”, без икаквог контакта, осим најповршнијег, са својим ближњима, а вођен паролама које је Хаксли језгровито формулисао: “Kад појединац осећа заједница посрће”, или: “Никад не остављај за сутра забаву који можеш имати данас”, или најзначајнија тврдња: “Данас је свако срећан”. Човекова срећа данас је у “забављању”. Забављати се значи бити задовољан због трошења и “узимања” робе, пејзажа, хране, пића, цигарета, људи, предавања, књига, филмова – све се то троши и гута. Свет је само велики објекат нашег апетита, велика јабука, велика боца, велике груди; ми смо одојчад која вечно нешто ишчекују, нечем се надају – и вечно се разочаравају. Наш карактер подешен је да размењује и прима, да тргује и троши; све, и духовни и материјални објекти, постају предмет размене и потрошње.“
