Ерих Фром: Већина особа није свесна своје нарцисоидности

Појам нарцисоидности формулирао је Фројд у терминима своје теорије либида. Будући да је схизофренични пацијент изгледао као да нема никакав »либидинозни« однос с предметима (било у стварности, било у машти), Фројд је дошао до питања: »Што се у схизофренији десило с либидом који се повукао из вањских предмета?« Његов одговор је гласио: »Либидо који се повукао из вањског света усмерио се на его и тако омогућио настанак држања које можемо назвати нарцисоидношћу«. Осим тога Фројд је претпоставио да је изворно стање човека у раном детињству нарцисоидност (»примарна нарцисоидност«) у којем још нема никаквих односа с вањским светом; у току нормалног развоја дете у ширину и дубину повећава своје либидоидне односе с вањским светом, али се под посебним околностима (од којих је најдрастичнија лудило) либидо повлачи из предмета и поново се управља на его (»секундарна нарцисоидност«); чак и у случају нормалног развоја људско биће ипак до извесне мере остаје нарцисоидно кроз цијели свој живот. (С. Фројд, 1914)

Успркос тој тврдњи у клиничким истраживањима психоаналитичара појам нарцисоидности није играо онакву улогу какву заслужује. Он се углавном примењивао на рано детињство и на психозе, но његова далекосежна важност лежи управо у његовој улози стварања нормалне или такозване неуротичне личности. Та се улога може у потпуности схватити само ако је нарцисоидност ослобођена ограничавајућег оквира позивања на теорију либида. Нарцисоидност се тада може описати као стање искуства у коме се једино особа сама, њено тело, њене потребе, њени осећаји, њене мисли, њено власништво, све и свако што њој (особи, прим. прев.) припада, доживљавају као потпуно стварни, док је свако и све што није део особе или није предмет њених потреба незанимљив и непотпуно стваран, опажен само интелектуалним препознавањем, све док је афективно без тежине и боје. Особа, онолико колико је нарцисоидна, поседује двоструки стандард перципирања. Једино она сама и оно што јој припада имају значај, док је остатак света мање или више безначајан или безбојан те, с обзиром на њен двоструки стандард, нарцисоидна особа показује озбиљне недостатке у просуђивању; недостаје јој способност објективности.

Нарцисоидна особа често постиже осећај сигурности у потпуно субјективном увјерењу о свом савршенству, својој надмоћности према другима, о својим изванредним квалитетима, а не путем односа према другима или путем икаквог свог рада или достигнућа. Њој је потребно да устраје на својој нарцисоидној представи јер су њен осећај вредности као и осећај идентитета на њој засновани. Ако је њена нарцисоидност угрожена, она је угрожена у витално важном подручју. Када други рањавају њену нарцисоидност презирући је, критикујући је, раскринкавајући је када каже нешто криво, поражавајући је у игри или бројним другим приликама, нарцисоидна особа обично реагира интензивном љутњом или бесом, показивала га или не, била га свесна или не. Интензитет те агресивне реакције често се може видети у чињеници да таква особа никада не заборавља онога тко је повредио њену нарцисоидност и често осећа жељу за осветом, која би била мање интензивна да је нападнуто њено тело или власништво.

Већина особа није свесна своје нарцисоидности, већ једино оних њених манифестација које је не изражавају отворено. Тако ће, на пример, те особе осећати неуобичајено дивљење према својим родитељима или својој деци, те немају потешкоћа у изражавању тих осећаја јер је такво понашање обично оцењено позитивно као синовска љубав према родитељима, родитељска љубав или верност; но кад би изражавали своје осећаје о себи, као »Ја сам најдивнија особа на свету«, »Бољи сам од било кога другога«, итд., посумњало би се не само у то да су изванредно ташти већ можда чак и у њихово здравље. С друге стране, ако је особа постигла нешто што наилази на признање у подручју уметности, знаности, спорта, послова или политике, њено нарцисоидно држање изгледа не само реалистично и рационално већ се непрестано храни дивљењем других. У тим случајевима она може дати пуну слободу својој нарцисоидности, која је тада друштвено одобрена и потврђена. У сувременом западном друштву постоји посебна међувеза између нарцисоидности, славе и потребе за публиком. Посљедња жели бити у додиру с гласовитим људима, јер је живот просечне особе празан и досадан. Масовни медији живе од продавања славе и тако је свако задовољан: нарцисоидни извођач, публика и трговци славом.

Висок ступањ нарцисоидности врло је чест међу политичким вођама; нарцисоидност се може сматрати професионалним обољењем— или предношћу — посебно међу онима који своју моћ дугују утицају на масовни аудиториј. Ако је вођа уверен у своје изванредне таленте и у своју мисију, бит ће му лакше придобити широки аудиториј који привлаче људи апсолутно сигурног изгледа. Али нарцисоидни вођа не употребљава своју нарцисоидну харизму једино као средство политичког успеха; њему су потребни успех и аплауз ради властите менталне равнотеже. Идеја његове величине и непогрешивости у основи је заснована на његовој нарцисоидној грандиозности, а не на стварним достигнућима њега као људског бића. Па ипак, он не може деловати без нарцисоидног надувавања, јер његова људска срж — уверење, свест, љубав и вера— није нарочито развијена. Екстремно нарцисоидне особе често су готово присиљене на то да постану славне, јер у супротном могу постати депримиране и умоболне. Но, да би се утицало на друге до те мере да њихов аплауз легализира те нарцисоидне снове, захтева много талента и повољне прилике. Чак ако такве особе успеју, присиљене су трагати за даљњим успехом, јер за њих неуспјех носи опасност од слома. Јавни успех је, тако рећи, њихова самотерапија против депресије и лудила. Борећи се за своје циљеве, они се у ствари боре за своје здравље.

Када, у групној нарцисоидности, предмет није појединац већ група којој он припада, појединац може бити потпуно свестан нарцисоидности и изражавати је без икаквих ограничења. Тврдња као »моја домовина« (или »моја нација«, или »моја религија«) је најдивнија, најкултурнија, најмоћнија, најмирољубивија, итд. уопће не звучи лудо; напротив, она звучи као израз патриотизма, вере и верности. Такођер изгледа да је таква тврдња реалистички и рационални вредносни суд јер га деле многи чланови исте групе. Та једнодушност успева машту трансформирати у стварност будући да се за већину људи стварност састоји од једнодушности, а не заснива се на разумском или критичком проучавању.

Групна нарцисоидност има важне функције. На првом месту она унапређује солидарност и кохезију групе, те олакшава манипулацију апелирајући на нарцисоидне предрасуде. Друго, она је крајње важна као елемент који задовољава чланове групе, а посебно оне који имају неколико других разлога да се осећају поноснима и вреднима. Чак ако је нетко најмизернији, најјаднији, најмање поштовани члан групе, постоји компензација за његово мизерно стање у осећају »део сам најдивније групе на свијету. Ја, који сам заправо мрав, припадањем групи постајем див«. Према томе, ступањ групне нарцисоидности пропорционалан је недостатку стварног задовољства у животу. Оне друштвене класе које више уживају живот мање су фанатичне (фанатизам је карактеристична квалитета групне нарцисоидности) од оних које, као на пример ниже средње класе, пате од оскудице на свим материјалним и културним подручјима и воде живот  досаде.

Истовремено је неговање групне нарцисоидности врло јефтино са стајалишта друштвеног буџета; у ствари она не кошта практички ништа у упоредо с друштвеним трошковима потребним за повишење стандарда живота. Друштво треба само платити идеологе који формулирају пароле што рађају друштвену нарцисоидност; заправо многи друштвени функционери као што су наставници, новинари, министри и професори суделују а да и нису плаћени, најмање новцем. Они добивају своју награду од осећаја поноса и задовољства што су служили тако вредној ствари — те помоћу повећаног угледа и унапређења.

Они чија се нарцисоидност позива на групу више но на њих саме као појединце, осетљиви су као индивидуални нарциси, те реагирају бесно на сваку повреду, стварну или имагинарну, почињену њиховој групи. У најмању руку реагирају интензивније и свесније. Појединац, осим ако није ментално врло болестан, може имати бар неких сумњи о својој личној нарцисоидној слици. Припадник групе је уопће нема, будући да у његовој нарцисоидности суделује већина. У случају сукоба група које узајамно оспоравају колективну нарцисоидност управо то оспоравање побуђује интензивно међусобно непријатељство. Нарцисоидна слика властите групе расте до највише тачке, док се обезвређивање непријатељске групе спушта до најниже. Властита група постаје бранитељ људског достојанства, доличности, моралности и права. Ђаволске квалитете приписују се другој групи; она је преварантска, немилосрдна, окрутна и у основи нељудска. На оскврнуће једног од симбола групне нарцисоидности — као што је застава или особа цара, председник или амбасадор — реагира се с тако интензивним бесом и агресијом, да је народ вољан подржати вође чак и у ратној политици.

Из књиге – Анатомија људске деструктивности II

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД