Спасење, откривено од Бога у Господу нашем Исусу Христу, заиста је донело нешто ново овоме свету. Господ наш Исус Христос, оваплоћени Син Божији, открио нам је Бога као Свету Тројицу, као Заједницу Три Личности. Такође, открио нам је Спасење као дело заједничарења. Јер пре доласка Господа Исуса Христа у другим религијама није постојао појам спасења као учешћа у заједници, већ је свако на неки свој индивидуални начин, покушавао да дође до Бога. Међутим, Господ је рекао „Где су двоје или троје, окупљени у Име Моје, тамо сам и Ја, међу њима“.
То је, наравно и пре свега мислио на Литургију, на Свету службу да се ми окупљамо у љубави, у Име Господње. Али, не само то. Ап Јован каже да онај, који не љуби брата свога кога види, не може волети Бога којег не види. Јер Господ је тако створио човека, да је човек икона Божија и најсличнији је Богу, и Бог се управо нама открива кроз друге људе. Толико је за нас важан наш ближњи. Без њега ми не можемо спознати Господа. Без нашег ближњег, Господ остаје за нас невидљив, недостижан, тајанствен и недокучив. Господ који је дошао да оствари заједницу са нама људима, да нас спасе, тражи од нас да волимо једни друге, да тражимо Њега, да се повезујемо са Њим, али ушавши у заједницу са Господом, ми морамо да уђемо у заједницу са свима онима који такође траже Господа. Морамо да волимо све људе као такви, јер једино у тој спрези односа љубави према Богу и према човеку, нама се хришћанима на тај начин Бог открива. Као Богочовек. Управо зато и можемо да познамо Господа. Свети оци говоре да сваког човека треба да гледамо и трудимо се, да га волимо као Христа, јер Господ је постао човек, дозволио да га апостоли загрле, да могу да разговарају са њим, да га воле, да Му приступају као једном живом бићу, и да као са човеком, имају пуну комуникацију са Њим. На тај начин омогућио нам је да, када год волимо човека, ми у ствари, у лику тог човека, волимо Бога.
У Јеванђељу које говори причу о Лазару и о богаташу који је живео поред њега и није га видео, није га препознао, није му никада ништа уделио а имао је и сувишка. Порука те приче није у ствари у богатству и сиромаштву, у овом случају богатство тог богаташа пројавило се као препрека између те две личности, та два човека. А суштина је, да је нас Господ, у нашем животу, поставио у једну земљу, у један народ, у један крај, у једну породицу, међу један комшилук, међу једне људе, и ниједна личност, ни једног човека којег упознамо, нисмо га без разлога упознали. Господ је то тако уредио. И људи који су око нас, који нас окружују, то су људи на основу којих, према пређашњој причи, ми треба да успоставимо спасење и однос према Богу. У тим људима, јер ми немамо неке друге људе и не можемо са тамо неким другим, него са оним људима који су нам дати, који су око нас, у њима да покушамо да видимо Бога и да са њима да успоставимо однос, да превазиђемо поделе. Ако то не учинимо, можемо изгубити Царство Божије, јер управо други човек се појављује и показује се у нашем животу као наше спасење; кажу и Свети оци да је спасење у мом ближњем, у љубави према њему.
Зато каже Авраам богаташу када је овај завршио у паклу где је мучење, и који га моли да пошаље Лазара да га мало расхлади, да умочи прст у мало воде и да га расхлади, да му олакша муке, одговара му и каже : између вас и нас постоји једна провалија, нити ми одавде можемо доћи вама, нити ви можете доћи нама.
А шта је та провалија? Та провалија се у овоме свету отвара, та провалија је када нећемо да опростимо ближњем, та провалија је када мрзимо другога. Та провалија је када избегавамо да видимо другог човека којем је потребна нека помоћ. На тај начин ми стварамо провалије између нас и на тај начин те провалије остају и у Вечности. А видимо да када наступи Вечност, после нашег упокојења, нема покајања. И тада, тај грешни богаташ каже : Пошаљи барем мојим сродницима пророка Мојсија или да неко васкрсне да се увере у те истине Божанске. А Авраам говори : Ако нису слушали Мојсија, неће веровати ни ако неко васкрсне из мртвих.
Тако и ми ако Господа не препознамо кроз сироте људе, кроз оне потребите, кроз оне којима је потребан опроштај, једноставно, ако Господа не нађемо једни међу другима када Он дође у Сили и слави као Господ и Цар Славе, нећемо Га препознати као свога Господа и Он ће с правом рећи – Идите од мене, не познајем вас!
Зато нам је и дато ово време да превазилазимо те провалије, да успостављамо мостове и да опраштамо једни другима. Једино на тај начин, кад опраштамо и иговарамо као што и молитва Господња каже: „.. Опрости нам Оче као што ми опраштамо дужницима својим“ , да тако долазимо у нашу Свету Цркву и да се сабрамо и тражимо Господа, и да Га као једна заједница, заједница оних који верују у Господа, који Га ишчекују, који желе заједницу са Њим, али и као заједница оних који се међусобно воле и поштују и којима је важан свако међу нама, и да као такви заиста и постајемо и да већ овде оприсутњујемо Царство Божије, чинећи Христа присутним међу нама.
Он се тада и заиста сједињује, кроз вид причешћа са нама, и ми постајемо сви једно, јер Спасење се управо открива као Царство, као заједница спасених, а не као неки индивидуални пут, или као некакво спасење за мене самог. Спасавамо се као заједница, као сабрани, сви заједно као једна Црква. И тада је заиста Христос тај који нас све повезује и сви ми заједничаримо у Њему и зато се сви и причешћујемо увек из једне чаше, из једног путира, зато што сви у ствари постајемо на тај начин Једно, и на тај начин се Господ нама открива.
