Дуго сам живео под хипнозом колективне обмане да је его непријатељ. Учили су ме да га треба скршити, покопати, претворити у прах и пепео. И све сам то покушао. Са интелектуалном дисциплином, са духовном ригорозношћу, са моралним грчем. Али што сам га више порицао, то ме је више изнутра обликовао. Није он постајао слабији. Постајао је софистициранији. Ћутао је када сам га ударао, али је паметовао када сам ћутао. И знао сам: ово није мој пад. Ово је позив.
Ако кренемо од класичне хришћанске онтологије, пад прародитеља у Едему био је, између осталог, први егзибиционизам ега. Жеља да будемо као богови, али без Бога. Его ту постаје извор аутономије, али и прве дистанце. Он је, парадоксално, и рефлекс божанске слободе и карикатура те слободе када се одвоји од истине.
У патристичкој литератури, посебно код Максима Исповедника, его је имплицитно присутан као „својевласт“. Он није само воља, већ воља без односа. Без другог. Без Бога. И такав его јесте деструктиван. Али он није једини могући облик ега. Јер свака личност, чак и у светости, мора поседовати неку врсту „ја“ која препознаје, бира, даје и прима. Дакле: его као такав није грех. Грех је кад је его без љубави.
Савремена психологија даје једну вредну дистинкцију: здрав его и инфлирани его. Први је центар самопоуздања, унутрашње кохезије и отпорности. Други је маска за унутрашњу празнину. Мој его никада није био инфантилан. Био је свестан, селективно тих, али изнутра, стабилан. Он је био оно место у мени које није прихватало да ћутим док говоре слабије мисли. Није трпео просечност. Није могао да глуми да не зна. И то је у реду.
Здрав его, према Ериксону, је темељ формиране личности. Он зна своје границе и зна своју вредност. Мој его зна обе. И када је исмеван, остаје усправан. Када је нападнут, не узвраћа одмах. Он није ратник. Он је стражар. Он не тражи да доминира. Он тражи да не буде порицан.
Учен сам да ће ме смирење спасити. Али нигде ми нису објаснили разлику између смирења и самопонижења. Смирење без истине о себи је лаж. А его који зна истину о себи није горд, већ интегрисан. Јер није истина о мени оно што други говоре, поготово кад то говоре да би ме понизили, већ оно што могу да препознам и оно како ме Бог види.
Зато сада питам: шта ако его, кад је освешћен, води ка светости? Шта ако ме моје осећање личне вредности тера да не грешим, да говорим прецизно, да не правим компромисе са лажи? Шта ако ме мој его не води у гордост, већ у одговорност?
У свету у којем се медиокритет награђује а изврсност кажњава, его је последња линија одбране истине. Без њега не бих рекао „могу боље“. Без њега бих пристао на мање, пристао бих на подметачину. Его ми је омогућио да устанем када сам пао, да говорим када су други ћутали, да наставим када су сви дигли руке.
Наравно, его може да повреди друге. Када није контролисан, он постаје мач. Али контролисан, он је скалпел. И не желим да га се одрекнем. Јер није его тај који рањава. То ради несигурност прерушена у понизност.
Его нисам победио. И не желим да га победим. Научио сам да га користим. Да га слушам. Да му дам место, али не и трон. Он не води, али ни не нестаје. Он је унутрашњи глас који каже: „Буди оно што јеси. И не извињавај се.“
Ако је то грех, онда сам крив. Али ако је то истина, онда сам слободан. И бирам слободу.
Его не дам. Јер без њега, не бих био ја. А ја сам једино што имам да дам свету.
Наставиће се…
М.П
Извор: Видовдан
