Он је домишљат, отворен, сналажљив, вешт са предметима и способан да пронађе решење тамо где други чак и не виде да постоји проблем – испоставља се да је, сажето речено, интелигентан. Мало је, међутим, изван времена.

Замислите: ако би се каквим времепловом човек из Средњег века преместио у садашњост, могли би се очекивати свакојаки сценарији (бројне смо видели у којекаквим филмовима осредње продукције), но, није искључено да бисмо, гледајући га како се сналази, учи и влада алаткама, били изненађени колико је интелигентан.

Мада данас несумњиво више знамо, а поједине студије чак говоре да људски ИQ расте кроз историју, једно је прилично сигурно – дошљак из прошлости би се лакше снашао и прилагодио у нашем комфорном свету, него ми у његовом суровом феудалном систему.

Да ли то значи да су људи пре пет стотина година можда били интелигентнији од нас? И да ће за неколико хиљада година земљу настањивати врста битно глупља од оне која данас влада светом?

Ово екстремно гледиште заговара генетичар Жералд Kрабтри са Универзитета Стенфорд у САД. Он сматра да интелигенција опада са развојем цивилизације, за шта нуди серију сасвим интелигентних, еволуционих аргумената.

Нешто, наиме, није у реду са еволуцијом глупости. Она би, као појава која не доприноси успешности једне врсте, за еволуционисте морала да се повлачи у исте оне вилајете развића где су се сакрили некадашњи људски реп или ноге код плавог кита и других морских сисара. Но, очигледно да то није случај.

Еволуција полако трансформише организме ка успешнијим, боље адаптираним и, на крају крајева, интелигентнијим. Но, ако је тако, зашто се кроз природну селекцију глупост не смањује у новим генерацијама? Зашто глупост већ није нестала под селекционим притиском?

Жералд Kрабтри сматра да људи више интелигенције са временом имају мање потомака или да се често уопште не репродукују, тако у укупном резервоару гена они паметни представљају мањину. То значи да глупост са генерацијама постаје доминантна.

Захваљујући кооперацији међу људима, која је све већа са развојем цивилизације, услови живота су бољи и глупљи људи имају мање шансе да због глупости настрадају, што отупљује и оштрицу природне селекције.

По Kратбријевом раду који је објављен у часопису  Trends in genetics то нас све води ка друштву, а можда и новој врсти, која је све глупља и глупља.

Нешто о томе се може видети у научнофантастичном филму Мајка Џуда “Идиократија” из 2006. године, који описује свет глупака будућности и по коме је Kратбријева хипотеза добила назив.

(С.Б./Време науке)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име