Посебан вид притиска на Цркву био је напад на њене највише представнике, напад на епископе. Сасвим извесно, из два разлога: да би се њихов углед у народу умањио и да би се они, из страха за сопствену безбедност, лакше потчинили вољи државе, која је ишла на то да у свему демонстрира своју надмоћ и своју одлучујућу реч.
Први на удару, због свог критичког односа према новим комунистичким властима у држави, нашао се митрополит скопски Јосиф, који је за време рата и неко време после рата замењивао патријарха Гаврила, док је овај био у заробљеништву, а потом по својој вољи у избеглиштву у иностранству. Одмах по ослобођењу јужних крајева земље, митрополит Јосиф хтео је да се врати на своју епископију, у Скопље, међутим, нове државне власти то нису дозволиле. Зато је он крајем марта 1945. отпутовао у Врање, које је одређено за привремено седиште његове епархије. Намера митрополита Јосифа била је да се одатле, из тог дела Епархије поближе обавести о приликама у Јужној Србији. Али, ни ту његова архијерејска служба није протекла без ометања. Против њега, 26. марта увече, организоване су уличне демонстрације у Врању. По повратку у Београд митрополит је званично известио Свети архијерејски синод да је „у духу одлуке Патријаршијског управног одбора“, 30. марта 1945. године образован Црквени суд за Епархију скопску и да је он привремено смештен у Врању, док се не укаже прилика да се пресели у Скопље.
Нажалост, таква прилика се више није указала. Пошто је митрополит Јосиф био главни кандидат да буде изабран за патријарха српског, по упоkoјењу патријарха Гаврила, државне власти, да би онемогућиле његов избор, ухапсиле су га за време заседања Изборног сабора 1950. године и одвеле у манастир Љубосtињу на принудни боравак. Касније је пуштен, па опет ухапшен194. Из манастира Жича на Бадњи дан, 6. јануара 1951. стражарно је спроведен у Љубостињу, где више није био под стражом. Црквени суд Епархије жичке предложио је да митрополит Јосиф преузме Жичку епархију на администрирање; ову дужност обављао је осамнаест месеци. Потом се, 1953. године, тешко разболео и пао у постељу, не успевајући више да се дигне до упокојења. Тако измучен и оболео настанио се у манастиру Ваведење, где се 3. јула 1957. године представио и где је сахрањен.
Митрополита загребачког др Дамаскина (Грданичког), када је 14. јула 1947. године дошао у Пакрац, као администратор Пакрачке епархије, на железничкој станици сачекала је и напала већа група демонстраната, младих људи.
Том приликом повређени су и митрополит и двојица његових пратиоца. Два дана касније Свети архијерејски синод, поводом овог догађаја, извештава Председништво Владе ФНРЈ да је митрополит на своју дужност у Пакрац ишао „у највећој тишини, као и сваки други грађанин“, да су за његов одлазак знали само тројица чиновника Црквеног суда. Напомиње се, како се сазнало, да окупљени људи, који су сачекали и напали митрополита нису из Пакраца; што доказује да је овај напад био „унапред смишљен и организован да би се спречила делатност архијереја Српске православне цркве“.
Недуго затим нападнут је и епископ горњокарловачки Никанор (Иличић), док је 17.
октобра 1947. путовао за манастир Крку, где је био заказан састанак са свештенством
Далмације. Њега и игумана Никодима (Опачића) у Кистању напала је маса од око 500
сељака из оближњих српских села. Обојица су запрљани јајима. У бегу пред разјареном масом владика се склонио у милицијској станици; касније њега и његову пратњу милиција је отпратила до Пађана. Тако се стекао утисак да је милиција заштитила владику, међутим, Свети архијерејски синод касније пише Председништву Владе ФНРЈ, да је „из околности под којима се овај напад одиграо“ очигледно да је он „организован и смишљено припремљен, а изведен пред лицима органа државне безбедности који нису спречили напад на личност једног високодостојника Српске православне цркве“.
Митрополит дабробосански др Нектарије (Круљ) нападнут је на велики хришћански празник Преображење, 19. августа 1953. године, у манастиру Озрен, где се налазио на одмору. У касно поподне, у манастир је приспела група од око 150-200 људи, већином радника фабрике Азбест из Босанског Петровог Села. Узвикујући пароле против митрополита, провалили су у манастирски конак, до митрополитове собе на првом спрату. Ударали и злостављали су митрополита, који је тада већ био стар човек, од 75 година, а уз то и тешки срчани болесник… Пребачен је у Тузлу, а сутрадан је код њега дошла једна световна делегација и наредила да одмах напути овај град, под претњом, ако то не учини, да ће бити сазван митинг, избиће демонстрације, па нико неће моћи да гарантује до чега то може довести. Био је принуђен да напусти Тузлу и да пође за Београд .
Тих дана нападнут је и епископ бањалучки др Василије (Костић). Уочи Преображења, 18. августа 1953. године, челници ССРН у Бањалуци одржали су на разним местима овог града конференције, на којима су оптуживали владику Василијада не сарађује са народним властима, да је сарадник окупатора, да је непријатељ (тадашње) „данашњице“ и непријатељ народа… Након ових конференција, неки од њихових учесника почели су да демонстрирају. Увече, око 9 сати, поред Епископије прошло је 150-200 људи и жена који су узвикивали пароле против епископа… За 20. август заказан је митинг у Бањалуци. Људи су и лично позивани да дођу. Митинг је одржан увече, између 18 и 20 часова. Поновљени су напади, уз пароле и покличе против владике. „Одлучено“ је да једна делегација од девет-десет људи оде и владици саопшти да у року од 48 часова напусти Бањалуку. Сутрадан ујутру дошла је таква делегација. Саопштили су „одлуку народа Бањалуке са синоћног митинга“. Речено је да њему, као „сараднику окупатора, непријатељу народа и данашњице нема места у Бањалуци“, и да мора у року од 48 часова да напусти град, а ако то не учини они неће сносити одговорност за последице… Синод је позвао владику да одмах крене за Београд. Када је, у вече 22. августа, у пратњи једног проте и једног ђакона, кренуоколима на железничку станицу, група мушкараца и жена почела је, још од саме Епископије, да јури за њима, узвикујући пароле… На железничкој станици маса демонстраната се увећала. Насрнули су на владику. Ударали су га, гађали парадајзом, шљунком и каменицама, пљували, вукли за браду… Двапут је био оборен на перону и падао преко шина. Једни су га вукли на једну, други на другу страну; у том повлачењу поцепали су му пелерину и горњу мантију. Добијао је ударце, иако су га тобоже бранили милицајци. Владика каже да није видео да су милицајци ударили иједног од нападача, само су понављали „Натраг, другови!“ Демонстранти су журили да му задају још који ударац и још коју увреду пре него што уђе у воз… Каменицама су гађали и воз; разбили су стакло купеа у који се сместио… Успео је да стигне од Београда. Члановима Светог архијерејског синода показао је ране, трагове крви, исцепане одежде…Неко време владика Василије провео је у Београду, а онда се опет вратио у своју Бањалучку епархију, остајући њен епископ све до 1961. године, када је по жељи Светог архијерејског сабора прешао на Жичку епархију.
У међувремену владика је и даље био изложен прогону; против њега је покретан и судски поступак, што је био разлог да му се ограничи слобода кретања ван Бањалуке, без дозволе иследног судије. То ограничење слободе и честа саслушавања у Окружном суду у Бањалуци били су повод за разне приговоре у јавности не само у земљи, него и изван земље. Тако, у Билтену Екуменског савета цркава бр. 39 од 24. октобра 1958. године, у Женеви, бива објављено: „Према извештајима из Београда, српски православни епископ Василије Костић из Бањалуке стављен је у кућни притвор Био је то разлог да Свети архијерејски синод државним властима изнесе своје мишљење да се тиме наноси штета како Цркви, тако и држави. И да истакне да је Његово преосвештенство епископ Василије „исправан и лојалан грађанин“, који „није ништа
злонамерно учинио што би довело до овог поступка“.
КУЛТУРОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ДЕЛОВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (1945-2000)
