Прије неколико мјесеци, на ФБ страници „Читовање“ објавила сам текст под називом Шта је мени до Хекубе или замлаћивање беспотребним открићима који се односио на проблематику плагирања код појединих великих писаца, а до таквих сазнања долазимо и као пажљиви читаоци и као предани научници. Да бих некако разријешила дилему да ли су позајмице, дословна цитирања или пастиширања код великих писаца случајна или само вјешто окултирана, навела сам, у истом тексту, и сљедећу тврдњу коју дугујемо француском писцу Жану Жиродуу: „Само прва написана књига је оригинал, све остало су плагијати ». Иако звучи категорично, ова реченица у себи сажима мноштво значења, али не бих се, за ову прилику, бавила њеним могућим тумачењима.
Овдје бих да се поново осврнем на исти феномен, те прије свега, желим да поставим једно питање, које је, што се мене тиче, чисто реторичко: да ли су оваква „посуђивања“ нешто што се Великима без много халабуке толерише будући да су умјели ситније или крупније књижевне подвале фино да дозирају и савршено уграде у оно што је, несумњиво, био оригиналан (уколико је апсолутна оригиналност могућа, како тврди Жироду) књижевни опус? Уосталом, ако је неко већ Велики, зашто да цијепамо длаку на четири дијела, цензорски метиљаво и помало опсесивно? Рећи ћу зашто, па макар се некоме то учинило и педантски и беспотребно, јер смоквиног лишћа има сасвим довољно: стога јер овакви примјери никако не могу бити изоловани или ријетки. Ако се неки из плејаде Великих нису устручавали од оваквих маневара, шта онда да мислимо за мање познате или сасвим непознате писце који „позајмљују“, поготово од исто тако не много познатих, али ипак писаца са извјесним реномеом и/или позамашним опусом?
Да будем искрена – повод овог додатка објављеном тексту јесте један сасвим конкретан и за мене саблажњив случај: сасвим недавно, на друштвеним мрежама један писац са репутацијом (сачуваћу анонимат, децентности ради, мада се истовремени питам да ли је оваква обазривост контрапродуктивна) обзнањује да је, сасвим случајно, у једном опскурном часопису наишао на плагијат сопствене приче објављене у једној збирци, од стране још опскурнијег „писца“ који је причу дословно преписао и измијенио – двије или три посљедње реченице! Била сам згрожена овом објавом: да неко мало „чапне“, па и пастишира, у дјелу позамашнијег обима, некако и да се прогута кнедла, али срозати самог себе на овакав ниво чисте крађе нечије нематеријалне својине, мени је, наивној ли ваљда, изгледало као смак литературе, и уопште свих скрупула. Ко и како може да санкционише овакве поступке, питам, и да ли је довољно да тек констатујемо „да се такве ствари напросто дешавају“, како се опортунистички неријетко констатује? Механизми за то сигурно постоје, али основни камен спотицања јесте – како разоткрити све плагијате? Немогућа мисија, чини ми се, но свједочити о њима то свакако није.
Друга помисао која ми је пала на памет у свјетлу ових нових околности била је да, кад сам већ алудирала у наслову на Хамлета, мој објављени текст требао да буде насловљен другачије, да не кажем драматичније – „Шта је труло у земљи Данској?“ И како сам склона суматризму, односно томе да у свему видим једну мрежу свеопштих кореспонденција и аналогија према моделу многих великих романтичарских пјесника, не би ми тешко да овакве срамне појаве – својатање нечега што вам апсолутно не припада – не сагледам из птичје перспективе. И некако се и та Данска, у једном сасвим ванкњижевном, али ништа мање саблажњивом контексту, испостави као савршен амблем безочног плагирања (није згорег да подсјетим на етимологију ријечи: од латинског plagium, што значи „отмица, крађа“) – труло у Данској, као и у сваком ћошету овог нашег планетарног села, јер закон предатора дозвољава да се бескрупулозно, цинично и sans état d’âme отима како се и гдје стигне, био плијен материјалан или не. Трула (или сутра можда већ „крња“) Данска исто је што и нација са отуђеним, или сасвим туђим, идентитетом, која чак и сопствено писмо пакује под фирмом некаве заоставштине која се чува, штити законима и којекаквим декретима, дајући му тиме статус полумумифицираног артефакта. С друге стране, „писац-плагијатор“ (или боље речено бесрамни преписивач) са неупитним „правом“ грабљивца на оно што му не припада еквивалент је, аналошки, свакоме ко својата нечије династије, језик, традицију, зарад кривитвореног идентитета, и то „са промијењеном посљедњом реченицом“. И тако даље и даље…
Стога, случај писца и „писца“ који се потписује испод туђег умјетничког остварења, истина са мало довитљивости у посљедњој реченици (посљедња ријеч, ох, зар смо дословно, у свему, стигли до парадигме зване „имати посљедњу ријеч“?!), само је парангон свих бaхатих присавајања без икаквих ауторских, још мање моралних права. Да није тужно и трагично, рекла бих да је ријеч о перформансу, још једној чаробној ријечи која је пандан „демократији“ у свијету умјетничког стваралаштва, а значи да се над недостајућом умјетношћу призивају којекаве аветиње не би ли је отјеловиле на некакав окултан, боље речено „концептуалан“ начин (отуда и оне „посљедње реченице“, претпостављам, које поентирају на „концепту“).
Па ето, и Хекубе и трула Данска постале су више него реторичке фразе, зачудно. Како год, чини ми се да би нам и до Хекуба, а и до трулих Данских требало да буде што више стало. Јер једном ће се и нас, ма како далеке или нестварне, и туђе боли, и туђе трулости, засигурно дотаћи, поред наших сопствених. Рекох већ: суматризам за мене није апстрактна идеја, него нешто чему свједочим свакодневно. Стога, коригујем, накнадно, и наслов текста који је био повод овог својеврсног апендикса: избацила бих оно „замлаћивање непотребним открићима“, јер сваки пут кад се кринке скидају, у сваком аспекту нашег људског прегалаштва, ријеч је о нужности, будности, заправо попеченију, а не о испразним тлапњама. Или се барем надам да је тако.
