Господе! Чуј молитву нашу, и вика народа Твога нека изађе преда Те. Не одврати лица Твојега од нас; у дан када смо у невољи пригни к нама ухо Своје, у дан када Те призивамо похитај, услиши нас.
Ридање и лелек стада свога, винограда Божијега насађеног од старине почуј, страдалниче горки и косовски заточниче, архијереју свекрасне Далмације Симеоне, почуј и опомени нас се!
Гле, огњем сажегоше светињу Господњу, оскврнише свете цркве и манастире, земљу опустошише и телима мученичким прекрише, народ Божији прогнаше и у ропство предадоше. Рекоше у срцу својем: потримо их сасвијем. Попалише сва мјеста сабора Божијих на земљи српском крвљу, и молитвом, и знојем освештана, наругаше се стаду твојему потомци оних што нас одвајкада за шизматике и јеретике држаху, што тебе, крша крајишког најблагороднији изданче, у тамницу мемљиву вргоше, из завичаја прогнаше и име твоје као као зло разгласише. На развалинама дома српскога зидају државу синови и унуци оних што пуњаху јаме безданке труповима слугу Божијих. О, докле ће се, Господе, ругати насилник? Хоће ли довијека противник пркосити имену Твојему!
Призри с небеса, Владико, и види:
Опустела земља Твоја, бранитељи и хранитељи њени посрамљени, издани, протерани, јер беху видиоци и сведоци Тајне.
Видиш ли, Господине, лица тих уморних, блатњавих војника који, разоривши брану дигнуту руком безбожничком, уђоше у деценијама потопљену светињу и препознаше очи своје на часним образима Светих?
Чујеш ли вриску, и цикот звона, и лелек камена, и ридање, грчевито, тешко, бораца у напорима и патњама огрубелих док се док се изношаху иконе стародревне из Куле Јанковић Стојана? Таквога нарицања још не беше у земљи гдјено мајке јадикују синке, вјерне љубе своје вјерне људе. И остадоше многи од њих на мртвој стражи код Бенковца и Стрмице, Голубића, Мирања и Добропољаца, крај Голубњаче и Промине…
Погледај на ово свештено сабрање потомака Стојанових и Синобадових, Куриџиних и Онисимових, решених да чувају вјеру и поштење, да одбране кућу и огњиште, да освијетле и образ и лице.
Иштући правду Божију за народ свој, отиснуо си се, одслуживши свету Литургију и одавши хвалу часноме и славноме пророку Илији пут далеке Русије, мајчице православне. Никоше у Славјаносербији храмови попут кистањског, смоковићког и скрадинског, а у отацбину стигоше гласи о неуморном заступању твоме за слободу исповедања вере светосавске.
Памти те земља наша, где стење пламти и букти, где љута драча из крша израста, где се из страдања и бола тврђа од кремена вера рађа. Памти и благодари.
Нека и ово спомен-обележје буде знак свагдашњег сећања на твој исповеднички подвиг и на све Србе из Далмације и Лике који су предвођени Тобом отишли у Славјаносербију.

Живели и на многаја љета!

Владики Далматинском Симеону Кончаревићу и небеској Далмацији, у вечност

 

БЕСЕДА НА ОТКРИВАЊУ СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА
ВЛАДИКИ ДАЛМАТИНСКОМ СИМЕОНУ КОНЧАРЕВИЋУ
У ПОПИНАМА (ЛИКА), 2. августа 2020.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име