Када се људи нађу у ситуацији која траје дуже времена, а у којој су фрустрирани и незадовољни зато што не могу да остваре своје жеље, након једног периода досађивања могу полако постајати равнодушни, то јест апатични.
У оваквим ситуацијама апатичност је нека врста одбране, емоционалне успаваности док се чека промена неповољне ситуације. Када неко време трпе што не могу остварити своје жеље, људи једноставно „успавају” своје жеље, и уђу у неко стање емотивне хибернације у којој се више не осећају непријатно. Постају равнодушни да не би трпели.
Равнодушни према свему
Реч апатија долази од грчког а, које значи без, и патос, које означава осећање, трпљење, страст. Веома изражена апатија спада у психијатријске поремећаје, а слабије изражена је део „психопатологије свакодневног живота”.
Када је неко равнодушан према некој особи или појави, према којој би, према мишљењу других људи, требало да нешто осећа, реч је о индиферентности. Када је неко равнодушан према својој целокупној животној ситуацији, реч је о апатији.
Апатија садржи парадокс: особа осећа да не осећа, што је сврстава у осећања. Људи не осећају емоције стално, већ само у неким ситуацијама, и то у оним које оцењују као важне. Што је особи важније, то је њено осећање снажније. И супротно, што је мање важно, мање снажне су и емоције. Када није важно, тада нема емотивног одговора. О апатији говоримо онда када би особи требало да буде важно, али њој није важно. Апатичност неке особе је последица промене у њеном систему вредности: оно што јој је некада било важно, сада је неважно. И не само да јој више није стало до онога до чега јој је раније стало, него јој није ни важно што јој то више није важно. Дакле, апатични су равнодушни што су равнодушни.
Како препознати апатичност?
Главне особине су пасивност, губљене ранијих интересовања, губљење уживања и радости, „убијање времена” у некорисним активностима, итд. Све оно у чему је особа раније уживала, желела или била заинтересована, сада је више не занима. Није мотивисана за посао, већ га отаљава и једва чека да се заврши. Своје слободно време потпуно испуњава предугачким гледањем телевизије, играњем игрица, боравком на друштвеним мрежама, онлајн куповином, бесциљним претраживањем интернета. Ако нешто и планира, то не остварује, јер нема енергију и мотивацију. Превише једе због „менталне глади” и добија килограме.
Некада сама апатична особа примећује да се променила, али много чешће то примећују њој блиске особе које безуспешно покушавају да је мотивишу на неку акцију.
Како изаћи из стања апатије? Када се промени ова вишемесечна ситуација због епидемије у којој су неки од нас постали апатични, када почне живот, људи ће се полако „укључивати” и имати све више и више енергије да остварују своје циљеве и да се носе с проблемима. Неколико месеци изолације и изостанка уобичајених животних активности не оставља трајне последице. Ситуациона апатија престаје након престанка ситуације која ју је изазвала. Друкчије би било када би таква ситуација трајала годинама, као што показују искуства људи који су били у концентрационим логорима, јер тада апатија може постати хронична, то јест структурна.
Пролазно стање
Шта треба да ураде они који су из неког свог разлога постали апатични? Први корак јесте препознати и именовати апатију као свој проблем. Други корак је знати да је апатија пролазно стање које је могуће променити и којем се не треба препуштати. Трећи корак је истражити своју прошлост и пронаћи када и зашто је почела равнодушност. Четврти корак је ући у конфликт са својом апатијом, супротставити јој се.
Веома је важно помало искакати из рутине, чинити неке ствари друкчије. Важно је почети примећивати шта прија, а шта не, и затим тражити оне просторе, активности и људе који су пријатни. Треба постављати мале циљеве који су надохват руке, а затим после сваког успеха себе похвалити и наградити. Некада помаже да се направи листа оних активности које су особу раније занимале и у којима је уживала. Ако се особа на овај начин дисциплиновано бори против своје апатичности, потребно је око шест недеља да у себи пробуди жељу за животом и животни елан.
Као и у другим сличним проблемима, добро је имати подршку од стране неког психотерапеута.
Илустрација – Срђан Печенћић
Политика
