Циљ сваке психотерапије јесте да особа развије позитиван, пријатељски однос према самом себи, да третира себе као некога кога воли
Многим људи не размишљају о сопственим психичким процесима. Они полазе од тога да су једноставно такви какви су, и да се понашају спонтано, у складу са самим собом. Последица тога је да не верују у промену своје личности, тако да остају заробљени у аутоматизмима које су развили у детињству и каснијем животу. Проблем су они негативни аутоматизми који кваре квалитет унутрашњег живота, а самим тим и стварног живота особе.
Данас се сматра да је веома добро да особа буде „писмена” када су у питању основни ментални и психички процеси, као и да је то основа психичке интелигенције – управљања собом у позитивном и жељеном правцу. То је нешто између крајности које чине интровертне особе (које се углавном баве својим доживљајима, а занемарују стварни живот) и екстровертне особе (које се углавном баве другим људима и спољашњим светом, а занемарују своје доживљавање). Центроверзија је појам који означава оне који налазе равнотежу између спољашњег и унутрашњег света.
Унутрашњи судија
Један од основних појмова које психички писмена особа треба да зна јесте „однос према себи”. Личност је комплексна психичка структура састављена из различитих делова, тако да неки од ових делова заузимају процењивачки однос према неким другим деловима. То је суштина односа према себи.
Већина људи који се одваже да дођу на психотерапију или почну да „раде на себи” како би постигли виши степен личног раста и развоја, показује да понекад или веома често имају непријатељски однос према себи. То значи да онај део личности који има функцију процењивача, а који у разним теоријама има различита имена (суперего у психоанализи, критикујући родитељ у трансакционој анализи, итд.) потцењује, обезвређује, одбацује и прогања особу, то јест други део ње.
Овај унутрашњи „судија” оцењује на основу неких критеријума, и сваки пут када особа не задовољава ове, најчешће нереалистичне и претеране критеријуме, он је кажњава тако што је прогања и понижава. То не треба схватити као неку врсту мазохизма, него као покушај тог „судије” да мотивише и натера особу да почне да задовољава његове критеријуме. Позиција овог „судије” јесте: Ниси добар, али бићеш када испуниш моје захтеве. Како су захтеви превисоки и неоствариви, настаје проблем хроничног прогањања, то јест унутрашњег непријатељства.
Са емотивног аспекта гледано, када би се „судија” само љутио на особу и тражио промену њеног понашања, то би било много боље. Уместо тога, он је обезвређује као људско биће, изражавајући презир и, понекад, мржњу према њој.
Све док неко испуњава стандарде које намеће овај „судија” особа се добро осећа и ништа не примећује. Али када није у стању да их испуни, тада креће интензивно прогањање. То се најбоље види код особа који пате од депресије и других тежих психичких поремећаја.
Критика поступака, не особе
Циљ сваке психотерапије јесте да особа развије позитиван, пријатељски однос према самој себи. Џордан Питерсон једноставно каже: „Третирајте себе као некога кога волите. То је веома добра порука јер управо особе које себе прогањају умеју да веома лепо третирају друге људе. Ако неко може да негује пријатељске односе пуне љубави према другима, може то и према самом себи.”
Како решити проблем унутрашњег непријатељства?
Први корак јесте унутрашња свађа. Најчешће је да описани судија углавном само коментарише особу и њене поступке, док она то слуша, трпи и повинује се томе. Другим речима, то је унутрашњи монолог, а не дијалог. Када „оптужени део” почне да одговара, када се супротстави коментару: „Ти си неспособан”, тако што каже: „Није тачно, ја сам показао да сам способан тада и тада”, и онда се успоставља равнотежа унутар личности и особа се много боље осећа.
Много је делотворније од неутралисања негативних унутрашњих коментара, развити способност позитивног коментарисања. То се своди на изградњу нове унутрашње структуре која прихвата друге делове личности и која се према њима понаша пријатељски, као да их воли. Ако неко у прошлости није имао „доброг родитеља” који га је подржавао и неговао, он то може код себе развити касније у животу. А то значи намерно се бавити собом, похвалити себе за добре поступке и за своје позитивне особине. То такође значи критиковати себе када се погреши, али критиковати своје поступке, а не дисквалификовати себе као особу. Тек тада се може учити из властитих грешака и напредовати у животу и расти као личност.
politika.rs
