Најстарија сећања која имам су она на моју примопредају као пакета између родитеља, у болничком ходнику. Обоје лекари, који су започели свој специјалистички стаж, тата на хирургији а мама на педијатрији, су мене стављали у позицију размене између њих.
У шали сам касније говорила како сам имала маму и тату на одређено време, јер су годинама ,док сам била мала , радили у супротном сменама, да би обезбедили да је неко од њих увек са мном. Онај ко је од њих двоје радио ноћну смену је теже подносио то време, јер су се у њему/њој сукобљавали жеља да буде са дететом и потреба да спава и „опружи више те ноге“, како је тата говорио.
Зато су баба и деда, мамини родитељи били увек ту- на неодређено време. Обоје су већ били у пензији, и чини се , имали сво време овог света само за мене. А вала и стрпљење.
Деда посебно.
Са пет година је ставио шаховску таблу пред мене. Оно што је кренуло као игра, наставило се као побеђивање њега већ годину дана касније.
Само би се усред разговора се пребацио на неки страни језик, италијански чешће него на немачки. Онда му је баба добацивала нешто на француском. Заправо су све време играли једну сјајну игру са мном, која се звала- заинтересуј Драгану за нешто/било шта. У овом случају, да пита „ а шта си сада рекао“, „ како ја могу да кажем то и то“.
До шесте године сам знала целокупну историју породице. Са обе стране и његове и бабине. Водио ме је на рукометне и кошаркашке утакмице, прорекао сјајну фудбалску каријеру једном момку који је и када сви оду са стадиона Чаир, остајао да дрибла лопту и трчи до бесвести (да, то је био Пикси).
Водио ме више пута у обилазак споменика по Нишу и околини. Више пута до Ћеле куле.
„Навукао“ на куповину Политикиног забавника. Сваког петка ујутро смо имали мали ритуал силажења до трафике испред њихове зграде, давања мени новца, тачно до у динар, и пуштања мене да сама обавим куповину.
Водио на шампиту код „Пеливана“( одавно на том месту стоји тржни центар „Калча“)
Ишао са мном код кројачице да ми прекроје школски мантил( обавезно смо носили плави памучни мантил преко одеће, са извезеним грбом и називом школе), јер сам била премршава и лелујао је око мене као да сам дух.
Заједно са мојим татом ишао у куповину моје прве школске торбе.
И дошао је тај први септембар , кад сам кренула у први разред. Мама и тата се свечано спремили да ме испрате, кад ето и деда дотрчава.
– Где сте ви кренули без мене?
Школа је била тачно испред бабине и дедине зграде.
Већ другог септембра је деда дошао по мене јер су и мама и тата радили дупло дежурство. Цена претходно добијеног слободног дана. Знам да смо кренеули ка излазу, кад ме деда повукао на супротну страну.
– Али деда , тамо је излаз.
– Ма чекај видећеш.
Прешли смо преко огромних игралишта, који су се налазили иза школе и дошли до ограде.
– Види, твоја кућа.
– Знам. Овде је краћи пут. Чекам те сваког дана овде, може?
– Али деда, не могу да прескочим!
– Држаћу ти „лоповске“.
И тако је следеће три године, бивши судија Мирослав, , унук једног од ослободилаца Ниша 1878. године, син капетана погинулог на Солунском фронту, човек који је преживео логор Оснабрик, чекао своју унуку после часова на том месту, уредно прескакао ограду да унуци држи „лоповске“ док сама није довољно одрасла да може сама да се снагом својих руку подигне до висине ограде и прескочи је.
Било је дана да останемо да седимо на тој огради и причамо о школи, док нас баба не дозове, са трећег спрата зграде. Поред мог тате, који је одувек безрезервно веровао да ће његова тврдоглава ћерка остварити све што науми, други херој мог детињства је био мој деда. Он је сваки мој септембар чинио лаким, детињастим, срећним и једвачекајућим.
Када су родитељи одлучили да се преселимо, деда се растужио:
– Како ћу је без моје Драгане у септембру? Немојте ми је тада водити….
Мама и тата су отишли још у августу, да пронађу стан где ћемо бити док се кућа не заврши. Такође, тата је добио посао и морао је одмах почети са радом.
Остала сам са дедом и тог септембра.
Обишли смо поново сва места на којима смо били.
Први пут ми је на тој огради донео белу кафу, да пробам. Она друга кафа црна, још је горка за тебе, говорио је. Биће времена у животу и за горке кафе и за горке људе.
На почетку сваког септембра је стајао мој деда. Успешно је неутралисао све драме моје маме, своје ћерке, које су се односиле на мој приступ раду и учењу, на то како се понашам, што сам почела да пишем левом руком, што ово, што оно…
Иако сам имала приступ свему што сам могла да пожелим, од деде сам добила лекцију да не морам да имам, да поседујем све што видим. Да је заправо најлепше оно што носим у себи а не на себи. Да шминка и скупа одећа не морају да значе да је особа нужно и стварно богата. И да тај септембар, проклети први септембар посебно, је заправо почетак новог поглавља, у коме се може нешто ново сазнати, и постати бољи него јуче.
Чим се заврши школска година, са муком сам остајала у својој кући, скоро 400 километара даље од њих двоје, до краја јуна. И онда бих се вратила баби и деди назад, на цело лето.
Неретко смо по цело преподне проводили седећи на оној истој огради која је раздвајала двориште њихове зграде од дворишта моје сада бивше школе. Тамо су била нека друга деца. А ми смо читали, ја Политикин забавник, он Политику и Вечерње новости.
И током студија сам се враћала – тај један испит који оставим да учим преко лета, баш учим и спремам код бабе и деде.
Иако већ прешао осамдесету пету годину, знао је да устане ноћу и када види пригушено светло у кухињи, дође до мене, ћутке ми скува белу кафу и стави поред. И остави ме да учим, без речи.
– Нећу дочекати овај септембар, рекао је једне године. Већ је био болестан. Сада сам му ја доносила белу кафу.
– Зашто ти је тај септембар толико значи?
– Знаш да ми је отац погинуо, ни не сећам га се. Мајка је огрубела, од живота удовице и бриге око сина, јер ако не буде строга према мени ко зна на шта ћу се изметнути. Кад су твоја мајка и тетка кренуле у школу, стално сам радио, и учио , да бих био судија. Нисам их пратио у школу, нити дочекивао. А желео сам. Мисао да ћу имати децу и да ћу бити бољи, пажљивији и нежнији према њима ме је одржала живим у логору. Али нисам успео, Онда си се ти родила.
– Деда, никоме ништа не дугујеш. Радио си увек најбоље што си знао и умео.
– Нисам успео.
-Ма где ниси. Једна ћерка специјалиста, друга магистар психологије. Ево и ја ускоро дипломирани правник, како бре ниси успео??
Стварно те године није дочекао септембар. Али је дочекао да дипломирам и упишем се у адвокатску комору као приправник. Два дана након тога је умро.
Др Драгана Ћорић, доцент
Gradske info
