Док год ми држимо наше лепе и нормалне жеље на нивоу преференција…на пример…“јако би било лепо да имам складне односе…поштовање и љубав са неким члановима породице, али не морам уколико је то једноставно немогуће постићи и није понуђено као опција“ све ће бити сасвим у реду. Уколико имамо среће лепо ћемо се слагати са њима јер и они то игром случаја хоће и могу и све ће бити супер.
Уколико не, нећемо се превише једити већ ћемо наћи себи животну позицију где нас неће моћи пуно мучити и где нам неће наше целокупно ментално благостање и срећа сувише зависити од њих.
Шалио сам се скоро са клијентом који је од својих личних монструма из породице побегао на Нови Зеланд да је и то можда преблизу, али да је по свему судећи ипак изгледа кренуло набоље и да се полако опоравља и почиње да цвета као човек у неупоредиво бољим и здравијим условима макар и на крај света. Проблем настаје када се та лепа жеља и преференција подигне на један ниво више на ниво апсолутистичких и ригидних захтева „ја морам имати добре и блиске односе са неким члановима породице без обзира на околности и то какви су они“ без обзира на то што су они можда болесни, безобразни једноставно нису по нашем укусу поред њих се осећамо увек ружно и лоше или нас вазда увлаче у стотину проблема.
Токсични чланови породице не заслужују опроштај и бесконачне шансе само зато што су игром случаја исте крви као и ми. Нити морамо проводити време са њима. Нити имати било какав однос.Нити имамо икакву обавезу да будемо породица са неким са ким би то на папиру било очекивано и логично…а у реалности је живи пакао. Мислим,
било би лепо, али НЕ МОРА да се деси. И по том питању је суштина увек важнија од форме. И регула. И тога где се ко родио, и од стране кога.
Невероватна је срећа да ми можемо себи бирати нове чланове породице.
И да ми ту у потпуности одлучујемо о условима конкурса и о постигнућима које неко треба да испуни да би и остао члан наше породице. Нећете ме убедити да мој кум мени није рођени брат. А моја најбоља пријатељица род најрођенији. И да за ову Банду која долази код мене на славу не бих урадио и дао све што и за било ког номиналног Ђурића. Јер они то и јесу сасвим…ако се ја питам, само се другачије презивају. А да не причам тек о рађању нових чланова…са неким ко је баш наш Човек… онако суштински од главе до пете.
О стварању нових људских бића које ћемо толико напунити љубављу пажњом посвећеношћу и васпитањем да ће нам просто бити лако да са таквима после будемо породица. Не зато што се тако мора. Већ што ће нам тако игром случаја бити јако лепо. Знате већ. Бол је у животу сигуран. Патња је већ ствар избора. Чврсто верујем да је та дихотомија чврсто упливисана нашим начином размишљања.И тиме. Да ли стално нешто морамо и захтевамо да нешто мора бити онако како смо ми замислили. Или смо освестили да је неупоредиво боље да само желимо и да се надамо да ће све бити добро и лепо…али да ипак имамо навежбану огромну могућност прилагођавања уколико то наше замишљено није ни понуђено у реалности, јер ће нас управо та ментална флексибилност најпре и довести до благостања.
Важно је да никада не заборавимо да поменуто правило о патњи важи и обрнуто.
Прилике да будемо срећни у животу су такође сигурне. Да ли ћемо их искористити је такође ствар избора. Миљеници Среће су у ствари само људи који знају како се то често постиже.
