Наша зрелост се поприлично лако може измерити по томе колико следећих неколико реченица процентуално важе за нас:
1. Стрпљен спашен.
2. Не мора све у овом универзуму бити онако како сам ја замислио.
3. Не мора свако да ме хоће а ако ме већ неће то не значи да генерално не ваљам и не може да ме дефинише нити предоминантно утиче на моју животну срећу.
4. Лако је бити срећан кад ти добро иде па то бар може свако, није у томе поента…уметност живљења је претећи и наставити у правцу који си априори зацртао и кад ти не иде.
Ето.
Просто.
Иако је зрелост јако тешко и болно стећи…и узгојити у себи.
Заиста нема пуно већих репелената за муку од ње.
Зрелост функционише као неки Чаробни Плашт спрам живота и уобичајног контигента недаћа и проблема који он са собом носи…и које сваког кад тад снађу и које најћешће нису ништа лично.
У складу са оном старом норвешком пословицом да нема лошег времена већ само лоше гардеробе, једноставно. Нема бољег Kапута за животне зиме од здравог разума.
А и знате већ…Није свако вино за свачија непца. Права је срећа да уколико наш укус сазри и живот овакав какав јесте а не онакав какав би било лепо да буде може постати питак.
А можда…
За праве Мајсторе…
Чак и сладак…
