ИСТОРИЈА И ДОМОВИНА
Лужички Срби, или Лужичани, зову себе једноставно · Срби. Немци их, пак, најчешће зову Вендима, прастарим именом познатим још од латинских класичних писаца, именом којим су некад били обухваћени сви Словени. За Лужичке Србе се тврди да
су последњи остатак некад многобројних Балтичкополапских Словена, који су током векова живели у германском окружењу. На данашње своје просторе Лужички Срби су дошли вероватно још у другом, а по неким изворима у петом или шестом столећу после Христа. Првобитно су насељавали област између реке Зале, леве Лабине притоке, затим доњег тока Хафела, који утиче у Лабу с десне стране западно од Берлина, и Хафелове притоке Шпреје, Међутим, услед дуготрајне денационализације и германизације, посебно у ХVIII и ХIV веку, они су сада распрострањени само у малој области Лужици (Лузатији, нем. Lausitz), која се пружа североисточно од Лаос (на сеkтору Дрездена) око горњег тока Шпреје, у троуглу између Дрездена, Берлина и Франкфурта на Одри, да су Словени, односно Северни Срби, чији су остатак данас Лужички Срби, један од најстаријих народа у источној Немачкој има веома много дока.
У старим насељима су нађени остаци словенске културе (оружје, посуђе и разни накити), Ти културни остаци се могу мерити с најстаријим словенским и германским траговима у суседним областима, што значи да су се Лужички Срби ту врло рано населили. Сви ти предмети су смештени у обласним музејима у Будишину и Хоћебусу и Берлину (с напоменом да су можда неки уништени за време П светског рата). Словенска имена места, на пример: Лаба, Брлин (Берлин), Липск (Лајпциг), Дрежђани (Дрезден), Сербиште (Сербица), Каменица, Дубрава итд. По казивању Лужичких Срба, Берлин је био првобитно мало српско рибарско село, па је по паду српске државе
пало у руке немачких грофова. Лужички Срби зову Берлин и данас Брлин, јер долази од речи берто, што значи преграде од коља и грања у води, где се хватају
рибе. По неким немачким изворима, Берлин се није развио од словенског рибарског села, већ од великог поседа у коме је био и дворац српских великаша. Многобројна породична имена у овој области (од Берлина до Дрездена) словенског су порекла или су чисто словенска. Она се завршавају на – ов, ски, ћ, итд. Код народа у околини Берлина и данас постоје пре дања о Словенима и њиховим кнезовима, а односе се
на српске владаре, градове, храмове и честе ратове. Та предања гаји и понемчено словенско становништво.
Срби су се одржали у овим крајевима као слободан народ, са самосталном политиком и војном целином, до средине ХII века. У опширном предању код Лужичких Срба, Вилхелм tu победио је последњег српског кнеза Јачо (157) на обали реке Хафел, месту
које Срби зову Штиторок (нем. Šildhorn). На том месту је победник подигао споменик побеђеном и означио придружење његове државе Немачкој. Главно средиште њихове државе све до пропасти је био Бранибор (данашњи Бранденбург). У њему беше њихов чувени храм Триглав, с истоименим богом Триглавом.
Лужички Срби су се тешко одрицали својих божанстава и дивних храмова. Тек су у ХII веку почели примати хришћанство и то под утицајем суседних Словена и Немаца, с којима су водили (верске) ратове које су изгубили, потпадајући под Немачку. Тадаје један део територије око Будишина припадао 1319. године Чешкој, која га је држала до 1635. године, када је припао такође Немачкој. Други део око Хаћебуса припао је Пољској за владе Болеслава Моћног, али је и тај део доцније такође припао Немачкој.
За своју злу судбину могу да криве Лужички Срби и свој географски положај, јер су били неколико векова између великих завојевача: Немаца, Данаца, Швеђана, Аустријанаца, Пољака и Чеха, који су се отимали за тај простор и водили у њему најпустошније ратове. Тридесетогодишњи ратови (1618-1648) између
тадашњих европских сила и седмогодишњи ратови (1756–1763) између Аустрије и Пруске и данас су у најгорим успоменама код Лужичких Срба. За време тих
ратова су српски домови попаљени, а народ је умирао од глади и разних болести. Уз то су туђинске војске вршиле најгоре пљачке и насиља. Од тог времена настављена је систематска германизација ове словенске земље, те су њене етничке границе све више сужаване. Најинтензивнија германизација Лужичких Срба настала је после Бечког конгреса (1815), када је Лужица ушла у територијални састав Прусије.
После првог светског рата (у којем су као немачки војници учествовали и Лужички Срби) захтев других националних мањина за независност подстакао је Србе да траже независне Лужице, па се новембра 1218. године оснива Национални комитет чији је вођа Арнолд Барт. Комитет је сачинио резолуцију за право националног самоуправљања уз захтев за учествовањем Срба на Мировној конференцији у Паризу. Барт је успео да се српско питање стави на дневни ред Мировне конференције и добио уверавања да ће добити известан степен културне, образовне и религијске аутономије. Ипак лужичкосрпско питање није расправљано у Паризу, а Барт је по повратку у Немачку ухапшен.
После доласка нацизма на власт у Немачкој (1933) денационализација Лужичких Срба достигла је врхунац. Нацисти уништавају све што је остало од културних институција, како би се затро траг овог словенског народа. После пораза нацистичке Немачке (1945), савезници уопште нису разматрали питање Лужичких Срба, те су они и даље остали под Немачком. При крају другог светског рата, када је савезничка војска ушла у Баутзен, дочекали су је, између осталих, и Срби, који једини нису бежали. Дочекали су их са заставама, међу којима је била истакнута и црвено-плаво-бела српска застава. Поново је (9. маја 1945) обновљен српски национални комитет који тражи
право на политичку независност и пријем у Уједињене нације, оснивање српских школа и др. али су убрзо, схватили нереалност захтева. Међутим, издејствовали
су (1948) у Саксонском парламенту · Закон о заштити српских народних права, којим је потврђен специјални положај Лужичких Срба у Совјетској окупационој зони и касније Немачкој ДР. Овим је српски језик примљен као званични, а и прихваћено је запошљавање Срба у јавним службама. Настоји се на употреби српског језика у школи и литературе на српском. Више се не називају Венди већ Срби (Сорбс). Социјални положај Срба умногоме је побољшан. Као последица раније дугогодишње денационализације и германизације, број Срба је, од око 300.000 колико их је било пре два века, у новије време сведен на 70.000 до 100.000.
Крај другог дела
Милена Милановић
Катена Мунди
